piše: Zorana Laketić
Neolit (mlađe kameno doba) je period čiji začetak i ekspanziju prate promene toliko inovativne da nose naziv revolucija. Čitanjem teksta Od lovaca do obitavalaca – neolitska revolucija na primeru Lepenskog Vira, naučili smo da je nastanak i razvoj ovih promena bio dug i spor proces. Kako bi uopšte nastupila bilo kakva fizička promena, mora doći do promene na psihološkom i socijalnom nivou zajednice i pojedinca koji je član te zajednice. Promena okruženja dovela je do promene mentaliteta ljudi i načina života. Sa ovim promenama dolazi do novog načina stvaranja, izražavanja i promene u kultu. Materijalnu osnovu vinčanske kulture (5300-4500 godine pre naše ere) čine keramika i antropomorfne i zoomorfne figurine pravljene od pečene gline (terakote). Antropomorfne figurine su veoma prepoznatljive, stilizovanog geometrijskog oblika u sedećem ili stajaćem stavu, naglašenim uglastim glavama, bademastim očima i bez definisanih usta. Unutar srpske, pa i evropske arheologije, ove figurine su često istraživan fenomen. Promenom vremena i škola mišljenja, javljaju se mnogobrojna tumačenja ovog tipa nalaza, u nastavku teksta predstaviću neka od njih.
Jedan od glavih aspekata života neolitskog čoveka je zemljoradnja, opstanak zajednica zavisi od proizvodnje hrane i stvaranja viškova. Neolitski čovek je u velikoj meri bio vezan za zemlju koju obrađuje i iz te veze razvio se složeniji religiozni život koji spada u domen kulta plodnosti. U prvom planu, osnova ovog kulta je poštovanje i pospešivanje plodnosti zemlje i životinja. Ovome odgovaraju složene kultne i magijske radnje sa zemljoradničkom simbolikom, koje se ispoljavaju kroz niz obreda zajedničkog cilja – dobra žetva i veća reprodukcija stoke. Ovde se srećemo sa tradicionalnim tumačenjem figurina. Ove figurine nisu realne reprezentacije, one pokazuju osnovne karaktersitke stvarnog i naglašavaju one elemente koji su ključni za ispunjavanje veće plodnosti zemlje i stoke. U ovom tumačenju, ljudska figurina je simbol, predstava ženskog božanstva plodnosti.
Ovo sve zvuči vrlo logično, zar ne? Još smo nekada davno spomenuli arheološki kontekst, tj. kontekst nalaza predmeta, koji je ključan za svaku vrstu tumačenja. Kontekst nalaza antropomorfnih figurina je dvojak, iako su neke pronađene u kućama, veliki broj figurina je bio slomljen i položen u jame, što nije u skladu sa poštovanjem nekakvog božanstva.
Ideja Boginje-majke potiče još iz 19. veka, pre svega zahvaljujući radu Johana J. Bahofena, jednog od prvih koji su formulisali pojam matrijarhata, kao prvog stupnja u razvoju ljudskog društva. Kao posledica ideje o postojanju društva u kome su dominirale žene, a s pojavom arheoloških nalaza figurina koje ih prikazuju, nastaje i ideja o praistorijskoj religiji u kojoj centralno mesto imaju žensko božanstvo i kult plodnosti. Od šezdesetih godina 20. veka, ovu teoriju popularizuje rad arheološkinje Marije Gimbutas. Njene ideje o Staroj Evropi (Evropi pre dolaska Indoevropljana) mogu se ukratko predstaviti kao matrijarhatska utopija. Matrilokalne, miroljubive, sedentarne zajednice koje su volele umetnost postojale su do oko 3500. godine pre nove ere, kada su ih svrgnuli mobilni, patrijarhalni, pastoralni Indoevropljani. Vrhovno božanstvo Stare Evrope, prema njenom viđenju, bila je Velika boginja – vrhovni stvaralac koji stvara sam život.
Ova teorija je naišla na mnoge kritike. Pre svega ideja o nekakvoj zajedničkoj religiji i homogenom egalitarnom društvu je sama po sebi problematična jer predstavlja društva u prošlosti kao statične entitete. Ako pogledate oko sebe, shvatićete da homogenost ne postoji na nivou jedne prostorije, a kamoli na širokom geografskom prostoru. Analize sprovođene u poslednjih nekoliko godina na skeletima sa neolitskih lokaliteta ubedljivije pokazuju da su bar neke neolitske zajednice u Evropi bile patrilinearno organizovane, uprkos tome što postoje indicije da su žene u neolitu mogle imati visok status. Takođe, promovisanje matrijarhata u onom obliku u kome su ga videli evolucionisti 19. veka zapravo znači da se matrijarhat nalazi na nižem stupnju evolucije od patrijarhata.
Na temeljima ovih kritika, naučnici su počeli da više razmatraju kontekst nalaza i razvili su određene metode proučavanja figurina. Glavna od njih je procentualna zastupljenost prikaza pola na vinčanskim figurinama. Problematika tumačenja pola je prevelik zalogaj i prevazilazi okvire ovog teksta. Međutim, većina autora ističe dominaciju figurina bez polnih karakteristika ili onih sa muškim karakteristikama. Najčešća interpretacija ovog zaključka je da su figurine zapravo predstavljale obične ljude, članove zajednica – pojedince.
Ako posmatramo izgled glave ovih figurina, možemo videti da su oči uvek krupne, nos manje ili više izražen i usta gotovo neprisutna. Ovakva uniformna predstava lica tumači se kao prikaz maski na figurinama. Ovo tumačenje, veliki broj namerno polomljenih figurina u jamama i činjenica da su vinčanske nekropole veoma retke, dovela su do najnovijih interpretacija, da su figurine predstavljale pojedince i da su maske zapravo posmrtne maske. Nakon što bi osoba preminula, njen duh bi ušao u figurinu, a nakon nekog perioda, ona bi bila slomljena kako bi duh preminulog bio oslobođen i otišao na neko novo mesto. Ovo tumačenje je u skladu sa rasprostranjenom praksom vezanom za kult mrtvih, koja podrazumeva ritualno uništavanje predmeta koji su u asocijaciji sa pokojnikom.
Viđenje ovih figurina kao pojedinaca veoma je korisno i za proučavanje mode u prošlosti. Pored oblika tela i polnih atributa, veliki broj figurina imao je ornamentaciju – ureze, ubode, razne šare i boje. Smatra se da je ovo način prikazivanja odeće, delova odeće i nakita. Prikaz odeće je dosta jednostavan, u pitanju su pravolinijski urezi i drugi geometrijski oblici (trougao, romb, spirala). Telo je podeljeno na dva tela, linije na sredini označavaju pojas, a deo ispod pojasa ukrašen je urezima i ubodima, koji predstavljaju suknju, pregaču ili kecelju. Odeća gornjeg dela tela, predstvaljana je urezom u obliku latiničnog slova V ispod vrata i vertikalnim urezima, koji predstavljaju prsluk ili košulju. O ovakvom načinu ukrašavanja i odevanja svedoči i jedan od najlepših primera praistorijske umetnosti – Lady of Vinča.
Ova antropomorfna figurina pronađena je na lokalitetu Vinča – Belo Brdo. Predstavlja ženu kojoj je desna ruka savijena i položena na levu dojku. Odeća je prikazana V izrezom i dijagonalnim crvenim i crnim linijama. Figurina ima tipične odlike vinčanske umetnosti, poput ravnog trouglastog lica, velikih bademastih očiju, istaknutog nosa, šara na telu i rupica na glavi i rukama. Šare na telu u pojedinim slučajevima, kao na ovoj figurini, očigledno predstavljaju odeću, dok u drugim postoji mogućnost da prikazuju tetovaže. Što se tiče rupica, njihova uloga nije sasvim jasna, ali moguće je da su služile za kačenje ukrasa ili za kačenje figure na kanap ili vrpcu.
Iako veoma poznate, prepoznatljive i rasprostranjene, antropomorfne figurine Vinčanske kulture su i dalje enigmatične. Na osnovu njihovih imena – Lady of Vinča, Lady of Petnica – možemo proučavati čudnu opsesiju arheologa čuvenom pesmom Toma Džonsa. Kao sredstvo za proučavanje odnosa drevnih društava prema seksualnosti, telu i telesnosti, daju uvid u razne društevene konstrukcije u prošlosti i u tome je njihova najveća vrednost.
BIBLIOGRAFIJA
Lazić, Miroslav. 2015. „Prilog tumačenju antropomorfnih terakota iz Vinče”. Arhaika
3, 89–110.
Vuković, Jasna. 2021. “Domination of Women? Gender Representation in the Corpus of Late Neolithic Anthropomorphic Figurines”. Etnoantropološki Problemi Issues in Ethnology and Anthropology 16 (3):739–759.
Šošić, Nenad, Đurđević, Dragana. 2015. Između kostima i ornamenta; antropomorfne figurine vinčanske kulture, katalog izložbe. Smederevska Palanka: narodni muzej Smederevska Palanka.
mart, 2026.
