Foto: Suzana Butić

piše: Milica Mihailović

Plemenitost materijala kao što je drvo ogleda se u toplini dodira – ono sebe daruje i nakon što mu čovek uskrati vitalnu funkciju življenja, svojim godovima pokazuje način kako da ga ruke zanatlije tretiraju, ono veliča veštoga i podučava nespretnog. Umetnici i zanatlije koji stvaraju u drvetu, svojim radom i strpljenjem nastavljaju njegov vek menjajući mu funkciju, ali i pokazujući raskoš koju materijal krije u sebi. Jedna od njih je i Nataša Petrović, žena veštih ruku iz sela Ranovac kod Petrovca na Mlavi.

Godine 2001. započela je put upoznavanja tehnike duboreza, a zahvaljujući radoznalosti i hrabrosti da pokuša, pronašla je svoj poziv. Drvo je stalno pred nju postavljalo izazove, učilo je koje alate da koristi, pucalo kada bi krenula u pogrešnom pravcu, ali i darivalo joj postignuća kada ga je slušala. Talenat, koji očigledno poseduje, hranila je radom i učeći od iskusnijih. Odlazila je na likovne kolonije koje su joj pomogle u kreiranju svoje likovnosti i ukazivale na mogućnosti koje materijal pruža.

Foto: Suzana Butić

Motivi koji se nalaze u njenom stvaralaštvu inspirisani su hrišćanskom tematikom, ali i pejzažima koji je okružuju. Svoj senzibilitet Nataša je usaglasila i sa poručiocima koji uglavnom pripadaju crkvenim krugovima. Zbog toga je imala prilike da stvara radove monumentalnih dimenzija, poput ikonostasa i tronova koji se nalaze u crkvama, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu.

Ne zadržavjući se samo na veštinama zanata, Nataša istražuje potrebni narativ, jedan od značajnih elemenata kada su u pitanju hrišćanski motivi, stvarajući celinu od izrade skica (kako u prostoru prikazati lik nekog svetitelja ili razlistati listove loze rajskog vrta), zatim pokreta dleta i rada u materijalu, do priče koju je potrebno da završen rad kazuje.

S vremenom u svakom stvaralaštvu dolazi do promena u procesu stvaranja. Na početku Nataša crta skice direktno na materijalu, tako da prilikom obrade gubi prvobitni predložak, ali tim putem direktno odgovara na strukturu drveta. Likovnost vežba opažanjem sveta oko sebe, gleda oblike, preuzima i projektuje iz prirode i na taj način kreira svoj stil.

U prvim fazama stvaranja dela Nataša crta senke predmeta iz okruženja i prenosi ih u materijal. Ovaj postupak je usmerava na pitanje kako u duborezu predstaviti senku? Da li se senka može materijalizovati, u drvetu ili u bilo kojem drugom materijalu, jer svaki potez dletom pravi svoju senku i treću dimenziju. Učenjem kroz proces otvara razna pitanja, na koja često kroz praktičan rad pokušava da odgovori.

Foto: Suzana Butić

Iskustvo učenja kroz koje je sama prolazila i susreti sa ljudima koji su je savetovali uticali su na to da je često u svoju radionicu primala i mlade ljude koji su imali želju da nauče tehniku duboreza. Nesebično je delila svoja iskustva, ukazivala na greške koje je sama nekada pravila, ali i trenutke koji su je podstakli da napreduje i da stvara.

Foto: Suzana Butić

Duborez kojim se Nataša Petrović bavi, iako nekada ogrubi ruke, oplemenjuje dušu i čuva zanat koji se u 21. veku bori sa zaboravom usled sve većeg napretka industrije i tehnologije. Ručni rad za koji je potrebno strpljenje u danasnje vreme bori se za opstanak uz pretnju da u skorijoj budućnosti postane luksuz dostupan malom broju ljudi. U saglasju sa tim treba podržati ljude kao što je Nataša, jer su se odvažili da žive od zanata i ručnog rada.

Natašin rad možete pratiti na njenom sajtu i Fejsbuk profilu.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.