piše: Tamara Živković
Izraelski pisac Etgar Keret, poznat po svojim kratkim pričama, scenarijima i radu na filmskim i serijskim ostvarenjima, 2016. godine objavio je zbirku autobiografskih eseja pod nazivom Sedam dobrih godina. Ovi eseji prate priču od rođenja njegovog sina Leva, pa do njegove sedme godine, odnosno do smrti Keretovog oca. Iz tog vremenski ograničenog kruga pisac nam izdvaja neke specifične životne trenutke koji su obeležili svaku godinu, i koji se kreću u rasponu od nekih prividno banalnih trenutaka, poput vožnje taksijem sa sinom, do nekih zaista upečatljivih, emotivnih trenutaka. No, ono što je i jednom i drugom tipu trenutaka zajedničko jeste da svi oni u sebi sadrže istu pouku – ma šta nam se dešavalo u životu, lepo ili ružno, sitno ili ogromno, svaki taj događaj u sebi nosi neku lekciju i svaki nas pomera za jedan korak napred na putu zvanom život.
Iako je reč o intimnoj ispovesti, nijedna, pa ni ova ispovest iz Sedam dobrih godina, ne može da u sebe ne obuhvati i neki širi kulturno-istorijski kontekst. Već na samom početku priče, bez trunke patetike, Keret nam stvara pozornicu na kojoj se ona dalje razvija – dok čeka ispred bolnice u Tel Avivu da mu se žena porodi, okružen mnoštvom žrtava terorističkog napada, pisca spopada novinar i traži od njega izjavu o samom napadu, misleći da je i on jedan od preživelih. Iako nam Keret tu scenu, kao i većinu drugih, prikazuje sa određenom dozom humora, topline i ljudskosti, ne možemo da ne osetimo taj talas užasa i neizvesnosti koje bilo kakav sukob nosi sa sobom. Ali, sa druge strane, ne možemo ni da se ne zapitamo od čega su satkani ti ljudi koji, uprkos ratnoj neizvesnosti u kojoj godinama žive, i dalje imaju snage i volje da se vole, ljube, rađaju i gaje decu.
Ne, nije da mi Izraelci žudimo za ratom, smrću i žalošću. Žudimo za tim ’dobrim, starim vremenima’ koje je taksista pomenuo. Čeznemo za tim da pravi rat zameni sve ove mučne godine intifade, kada ništa nije ni crno ni belo nego sivo; kad nas ne napada tuđa vojska nego odlučni mladi ljudi, opasani eksplozivom; godine u kojima je aura hrabrosti iščezla, a umesto nje smo dobili duge kolone ljudi na kontrolnim punktovima, žena koje samo što se nisu porodile i staraca koji jedva dišu na zagušljivoj sparini.
– Sedam dobrih godina, Etgar Keret
Pored te osnovne, duboko humane priče o upornosti i pobedi života u ma kojim uslovima koju pratimo kroz odrastanje Keretovog sina Leva, u knjizi se javlja još jedna fabularna nit koja suštinski nosi istu pouku – o Keretu kao potomku onih koji su preživeli holokaust. Oba Keretova roditelja su živela u Poljskoj u vreme nacističke Nemačke, i oba su uspela da se iz tog haosa mržnje izvuku sa glavom na ramenima. Keret nam kroz niz zanimljivih životnih situacija slika portrete ljudi koji su još u detinjstvu preživeli ono sa čim bi retko koji čovek umeo da se nosi, i otkriva nam kakve je to posledice moglo imati na oblikovanje njihovog stava prema životu u budućnosti.
Bilo mi je sedam godina kada smo se preselili. Naš stari stan nalazio se u istoj ulici, i svi smo ga voleli, ali moj otac je čvrsto rešio da pređemo u veći stan. Tokom Drugog svetskog rata su se on, njegovi roditelji i još neki ljudi skrivali u rupi u zemlji, u nekom poljskom gradu, bezmalo šeststo dana. Rupa je bila toliko mala da nisu mogli ni da stoje ni da leže, već samo da sede. Kada su Rusi oslobodili tu oblast, morali su da iznesu i tatu i babu i dedu, jer nisu mogli da hodaju. Mišići su im gotovo atrofirali. Zbog tog boravka u rupi postao je vrlo osetljiv na pitanje privatnosti.
– Sedam dobrih godina, Etgar Keret
Pored ovih Sedam dobrih godina pokreću još mnoga pitanja – o veri, antisemitizmu, poreklu i predrasudama koje ono sa sobom može da nosi… Ali, iako svaka od ovih tema zvuči i jeste ozbiljna, one su prikazane kroz komične životne situacije koje nam otkirvaju da čovek uvek mora biti otvoren i spreman da preispituje svoje stavove. Majstorsko Keretovo pripovedanje je jedna od dominantnih stvari koje ovo delo čini izuzetnim. On uspeva da svakodnevne životne situacije ispriča tako da deluju kao najzanimljivije bajke, a to možda i jeste najviša pouka ovog dela – svaki život je bajka za sebe i svaki, pa i na prvi pogled najdosadniji događaj iz života, jeste avantura koja nas može odvesti na put velikih promena. A ako ne to, onda nas barem može nasmejati.
