Nikome nije jasno šta je Sapir-Vorfova hipoteza. Možda nisu znali ni sam Bendžamin Vorf i njegov mentor Edvard Sapir. Svakako, činjenica da nijedan nije uspeo za života (jesu živeli relativno kratko, ali opet…) jasno i precizno da iznese svoje tvrdnje je razlog za mrštenje nas koji bismo želeli da ih razumemo (pod nas mislim mene)… Međutim, ne grešite olako dušu, jer njihove tvrdnje jesu kako zanimljive tako i relevantne.
A šta je to što su oni (valjda) tvrdili? Obično se spominju dve verzije – jaka i slaba verzija njihove hipoteze.
Slaba verzija otprilike tvrdi da jezik na kojem obično razmišljamo utiče na to i kako razmišljamo. Jaka verzija tvrdi da jezik na kojem obično pričamo određuje (tj. ograničava) kako razmišljamo. Nažalost, ne postoji jasno razgraničenje između njih, a za to možemo da se, u prvom redu, zahvalimo ovoj dvojici. Takođe je bitno spomenuti da se jaka verzija često uzima za oblik socijalnog konstruktivizma, gde ne postoji objektivno poimanje realnosti, sve je spravljeno (konstruisano) od strane nas.
Prva verzija zvuči intuitivno i na prvu loptu sasvim razumno, samim tim je i pomalo dosadna. Neko bi mogao pitati. „Da li to nešto bitno menja?”. I pitanje bi bilo sasvim na mestu. Za nju današnji naučnici izgleda imaju dosta sluha.
Jedan razlog zbog kojih je ova teorija interesantna je i zato što je učinila da saznamo za neke radikalno drugačije kulture i jezike. Tako se često u debatama spominje amazonsko Piraha pleme, zbog vrlo specifičnog jezika. Na primer, Piraha jezik nema brojeve. Umesto toga, oni koriste „malo”, „više” i „mnogo”. Stoga, ako je jaka verzija u pravu, njima bi trebalo da je nemoguće da nauče da broje, i neki istraživači prijavljuju upravo to, i to nakon osam meseci učenja portuglaskog. Oni takođe imaju probleme da precrtavaju tačan iznos predmeta kada ih je više. Kritičari navode da oni imaju sposobnost da broje, ali da prosto biraju da to ne učine. To na prvu loptu ne zvuči uopšte ubedljivo; pa barem jedan bi se sigurno zeznuo i izbrojao kako treba majku mu?! A možda ih je ukupno troje. Ipak, kasniji istraživači prijavljuju da oni zapravo te probleme imaju samo kada se oslanjaju na memoriju.
S druge strane imamo još jedan eksperiment sa negativnim zaključkom. Ovaj put su zamorčići bili Dani iz Nove Gvineje koji imaju samo dve reči koje označavaju boje – jednu za mračne, hladne boje i jednu za one tople i svetlije. Bili su podjednako uspešni i kao engleski zamorčići u svim testovima memorije boje.
U još jednom zanimljivom eksperimentu u kojem su učestvovali Španci i Nemci, traženo im je da opisuju… (vrhunac uzbuđenja nastupa!)… Ključeve. Na nemačkom, u pitanju je imenica muškog roda i zvuči, milozvučno kako to samo nemački ume – „šlusl” (nem. Schlüssel). Na španskom, to je „ljave” (šp. llave), imenica ženskog roda. Nemci su svoje ključeve opisivali kao teške, čvrste i korisne, dok su Španci svoje opisivali kao slatke, male i detaljne. Zaključak izvucite sami.
Onaj ko veruje da se rađamo kao tabula rasa i koji takođe veruje u jaču verziju Sapir-Vorfove hipoteze morao bi da odgovori na škakljivo pitanje – ako je tačno da nam nepostojanje određenih reči bukvalno onemogućava da o nečemu mislimo (kako treba), kako uopšte ikada uspevamo da naučimo jezik? Isto se možemo i pitati u situaciji kada moramo, pored maternjeg, da naučimo drugi jezik.
Evo jedna moguća implikacija koja čini našu temu relevantnom i danas, a tiče se menjanja jezika da bi se učinio inkluzivnijim.
Da je tačno da bi uspešno izbacivanje svih, recimo, rasističkih reči bukvalno onemogućilo nekome da bude rasista, onda bi naravno to bio jak argument u prilog političkoj korektnosti i sanitizaciji jezika. Međutim, malo ko zaista misli da bi to bio slučaj, a svedoci smo da ispadanje određene reči iz mode samo čini da se javi nova, koja zauzima njeno mesto i smisao. Taj efekat nazvan je na engleskom euphemism treadmill tj. „eufemističkom pokretnom trakom” (da te bog sačuva srpske verzije).
Još jedna zanimljiva stvar sledi iz ove hipoteze: ako je tačno da svaki jezik predstavlja određene naočare kroz koje vi posle posmatrate svet onda to postaje razlog da slavimo bogatstvo i različitost jezika! Jej, kulturni diverzitet! Aloha, kumbaja i hakuna matata! Osim, naravno, što bi se onda istom „logikom” moglo zaključiti da su onda neki jezici generalno bolji za razumevanje sveta oko nas, te da su korisnici određenih jezika možda malo ograničeniji u tom pogledu od drugih. Oh, ironije.
Sapir-Vorfova hipoteza, iako manje popularna nego pre (možda ponajviše zbog neizbežnog Noama Čomskog i njegove teorije „univerzalne gramatike”), i dalje intrigira mnoge lingviste – dovoljno da ih natera da naprave gomilu istinski fascinantnih istraživanja sa kojima vam toplo prepopručujem da se upoznate.
piše: Logoreik
septembar, 2018.
