piše: Marko Vesić
Jedan od najzanimljivijih filmova među pripadnicama lepšeg pola je, tokom prošle decenije, bio film Seks i grad kome je prethodila istoimena serija. Njegov drugi deo, ujedno i predmet naše filozofske analize, pojavio se na bioskopskom platnu davne 2010. godine sa autentičnim likovima i prilično zanimljivim životnim pričama. Za one koji nisu gledali film, sledi kratak opis:
„Dve godine nakon prvog filma (2008), prijateljice se ponovo sreću. Sve su udate osim Samante koja ima 52 godine i koja pokušava da održi svoj libido, aktivan seksualni i društveni život, što nije lako zbog hormonalnih promena u menopauzi. Njene drugarice, ipak, žive manje zanimljive živote sive svakodnevice. Miranda je napustila posao, Šarlot ima dvoje dece, a Keri se udala za gospodina Biga (sa kojim se, s vremenom, sve manje slagala oko toga kako provesti vreme; ona je uvek negde želela da ide, a on bi provodio vreme kod kuće uz dobru hranu i televiziju). Samanta sreće šeika iz Abu Dabija koji je poslovno poziva u svoj hotel na Bliskom istoku. To joj daje priliku da putuje sa prijateljicama na luksuzni vikend u Abu Dabiju. Tamo će, pored lepih iskustava bogatog života, doživeti i neke neprilike; Keri je prevarila svog muža sa bivšom ljubavi, a Samanti će, zbog vođenja ljubavi na javnom mestu, biti otkazana saradnja sa šeikom i apartman u luksuznoj rezidenciji. Povratak kući nosio je sa sobom mnoge neizvesnosti.”
Prvi fenomen sa kojim se gledaoci susreću tiče se iskrenosti prijateljstva. Gotovo besplatno putovanje u Abu Dabi je prijateljicama dalo priliku da vode život iz snova, život kakav nisu u prilici da vode izvan ove specifične situacije, ali takođe i život koji, unutar sebe, ne dozvoljava nikakvu distorziju svoje savršenosti koja mu je takoreći inherentna (ovde je na delu „idealan” društveni život više klase). Dok su uz smeh zajedno pile martini u biznis klasi i uživale u letu, dogodila se jedna zanimljiva situacija – Šarlot je, uprkos zabavi, krenula da priča o tome kako joj nedostaju deca i da je zapravo obuzima osećaj tuge. Keri je izgovorila ključne reči friendship intervention, podigla ruku i rekla da nema mesta tim dosadnim razgovorima; u suprotnom će, zajedno sa druge dve prijateljice, otići da spava. Ovde se krije prava priroda odnosa koje srećemo u višoj klasi: oni su, po definiciji, neiskreni jer je njihov cilj, pre svega (pre iskrenosti!), da otelotvore i žive ideju savršenog i besprekornog života u kome ne postoje prepreke i problemi, dok se iskrenost javlja kao ekscesni slučaj, distorzija koju Keri želi da spreči kroz friendship intervention – to je zapravo jedini trenutak gde su akteri bili potpuno iskreni; Šarlot je želela da podeli stvarnu tugu sa prijateljicama, a Keri ne dozvoljava da joj bilo šta naruši uživanje i zadovoljstvo (što ona iskreno želi). Asimetrija među njima nije nešto nevažno i iluzorno; ona je upisana u sam društveni odnos i kao takvog ga preseca.
Kerin odnos sa gospodinom Bigom nije onakav kakvim ga je zamišljala. Naime, za godišnjicu braka poklanja mu elegantni sat Rolex, a on njoj televizor u komodi u njihovoj spavaćoj sobi, misleći da je to pravi poklon za nju (prethodno su razgovarali o tome kako vole da gledaju crno-bele filmove zajedno). Problem sa kojim se susrećemo svojstven je velikom broju parova; jedno će znati šta drugi želi, a drugi će, sasvim nesvesno, ostati dosledan svojoj želji misleći da je to ono što i drugi naspram njega priželjkuje. Poruka koju šalje prvi „Daću ti ono što TI želiš da dobiješ da bi bio srećan” u asimetriji je sa porukom „Daću ti ono što JA želim da dobijem jer bi trebalo da si TI srećna onda kada sam i JA”. Analogiju možemo da postavimo i u našem pogrešnom odnosu sa migrantima kada ih tretiramo onako kako MI mislimo da ih treba tretirati (sažaljenje i uopšte način na koji se ophodimo prema njima, u okviru našeg sistema vrednosti u našoj kulturi, proizvodi nejednakost i osećaj njihove etičke inferiornosti), a ne onako kako ONI, unutar svog kulturalnog sistema, žele da budu tretirani (zaista bez velikih zahteva, sasvim ljudski, ali bez sažaljevanja). Za Keri i Biga je važan još jedan momenat. Kada je Keri bila iskreno pogođena Bigovom nezainteresovanošću, odlučila je da ode u svoj stari stan, dovrši članak za magazin i da se malo „ohladi” od situacije. Po povratku, izgledalo je kao da se njihov odnos popravio do trenutka kada je Big dao predlog da svake nedelje jedno od njih ode na nekoliko dana. Keri je doslovno poludela jer je ovo shvatila kao njegovu želju da na nekoliko dana on „odmori od braka” (brak je, u njenim očima, i dalje bio idealna društvena institucija dvoje ljudi u kojoj je uvek zabavno, cveta cveće, te u kojoj niko ne mora da odmara – brak MORA da funkcioniše kao perpetuum mobile!). Na kraju filma se, ipak, dolazi do idealnog rešenja; nije poenta u tome da Keri zabrani Bigu da se „raziđu” na nekoliko dana (što nije nenormalno, naprotiv; sasvim je razumno jer nikada u vezi ne treba zaboraviti da je reč o odnosu dva subjekta, a ne o jednom entitetu MI koji je veoma opasna i nezdrava iluzija) niti u tome da mu dopusti da se „razilaženje na nekoliko dana” pretvori u ritual u njihovom odnosu. Ono što je potrebno (i što se dešava na kraju filma) jeste sama mogućnost, saznanje da ima gde da se (nakratko) ode: prazan stari stan koji nije ni zabranjen, a nije ni imperativ, već je tu samo da nas podseti na tu mogućnost osame koja nekada prija.
Posebno zanimljiva figura je Samanta, žena srednjih godina uvek spremna da živi život. Iako je mnogi osuđuju i „sažaljevaju” posmatrajući živote njenih prijateljica, ona je, zapravo, pobednica ove priče. Svaka od njih je, na neki način, izmeštena iz sebe bilo da je reč o ljubavnom, poslovnom ili porodičnom odnosu koji sa sobom nosi određene mogućnosti, ali i ograničenja (čak i kada želimo da imamo takav odnos, on nas u neku ruku ograničava). Samantin život, stoga, ne osciluje između nje (njenih želja) i nekog specifičnog društvenog odnosa ili institucije, naprotiv; on je u njenim rukama u potpunosti i ona je ta koja u njemu uživa. Pored toga, Samanta nije pasivni objekat muške požude i uživanja. Ona ekvivalentno učestvuje u odnosu i dostiže zadovoljstvo baš kao i muškarac (scene sa početka i sa kraja filma kada uspeva da šarmira muškarce i da ih „odvuče u krevet” dokazuju upravo njenu superiornost; ovde je na delu Lakanov odgovor na pitanje „Šta žena želi?” – žena želi gospodara, ali, pre nego što se feministkinje pobune, dodaćemo sledeće: žena želi gospodara kojim može da gospodari tako da on misli da je on taj koji donosi odluke odnosno „drži konce u svojim rukama”).
Na samom kraju filma, kada su devojke pokušale da pobegnu pobesnelim muslimanima zbog nepristojnog ponašanja na javnom mestu (što nikako nije momenat njihove slobode, već vulgarnosti), dešava se neočekivan obrt. One bivaju sakrivene od strane nekoliko muslimanki koje ih potom maskiraju kako bi nesmetano došle na aerodrom na koji sasvim izvesno kasne. Zanimljiv momenat se dešava kada muslimanke skidaju svoje hidžabe; ispod njih su se nalazili šljašteći odevni komadi iz poslednjih kolekcija najpoznatijih brendova. Ovim gestom su autori filma želeli da pokažu kako su i muslimanke „žene” odnosno „ljudi” u zapadnjačkom smislu te reči. Skrivena poruka se ne nalazi u ideji jednakosti, već u ogromnom uticaju globalizacije koji je u stanju ne samo da menja kulture, već i da ih primorava da se pokazuju kao liberalne upravo u zapadnjačkom smislu jer je to jedini način da budu prihvaćene. Stoga, opisana scena ne govori „Vidite, mi smo iste kao vi”, već „Vidite kako pokušavamo da izgledamo kao vi ne biste li nas prihvatili” što samo po sebi proizvodi nejednakost.
Film, svakako, zavređuje daleko dublju analizu iako za to sada nemamo prostora. Opšti utisak povodom Seks i grad 2 je da je apsolutno sve u njemu pogrešno, ali i da se iza iluzije stvarnosti nalazi stvarnost iluzije. Američka filmska industrija je proizvela mnoga ostvarenja koja nam govore o životima više i srednje klase, ali Seks i grad 2 ostaje jedinstven upravo po tome što, sukobljavajući životne stilove pripadnika tih klasa, to čini kroz iste likove.
april, 2021.
