„Mi nismo kažnjeni zbog naših grehova, već od njih” – E. Hubard
Saligia je hotel u kome Bog posle Apokalipse održava šestodnevnu konferenciju, gde sedam anđela, koji su pandani sedam smrtnih grehova, dobijaju zadatak da naprave Novu zemlju. Ako Zemlja 2.0 bude bolja od originalne, dopustiće im da napuste svoja ljudska obličja i vrate se u raj, iz kog su proterani još na Postanku sveta. Ako ne uspeju, biće bačeni na novu Zemlju da ponovo prožive ceo ciklus do sledeće Apokalipse.
Reč „saligia” je nastala tako što je uzeto početno slovo latinskog naziva svakog od sedam smrtnih grehova: superbia (ponos), avaritia (pohlepa), luxuria (blud), invidia (zavist), gula (proždrljivost), ira (bes) i acedia (lenjost). I, mada se u predstavi drže svojih latinskih imena, za lakše čitanje, mi ćemo se voditi Vukom.
Ponos (Danilo Lončarević), kao primadona na vrhuncu slave i Pohlepa (Bojana Grabovac) kao lokalni političar, svakako su dve najslikovitije uloge. Svojim karikaturnim pojavama parodiraju svoja ljudska zanimanja, stvarajući tako komične trenutke, a da pritom nijednom ne skliznu u plitak humor. U obliku državnog službenika pojavljuje se Zavist (Miloš Lalović), tik iza Ponosa, a koji bi, naravno, da bude odmah ispred njega.
Kao niži na lestvici grehova su Proždrljivost (Stefan Radonjić) lekar alkoholičar, Bes (Pavle Jerinić) ratnik novinar i Požuda kao glumica sa Brodveja (Teodora Ristovski, ujedno i kompozitorka i dramaturškinja ovog komada). Oni nemaju ambicije da se penju po lestvici moći, ali njihovo licemerstvo je nesumnjivo neohodno drugima da bi se po njoj kretali. Od svih navedenih, Bes se definitivno izdvaja kao najdetaljnije razrađeni lik – samopostavljeni čuvar morala, koji, u suštini, ne poseduje, i koji kao takav, mač (čitaj: pero) prelako vadi iz korica.
Na samom kraju dolazi Lenjost (Slobodan Aleksić) koja zapravo ne čini ništa loše, štaviše, opominje ostale Anđele da ne upadaju u iskušenja. Ironično je da upravo svojim nečinjenjem ona služi kao krajnja opomena ne njima, već publici.
Mada se u predstavi mogu naći uticaji i drugih religija i mitologija, njome dominiraju hrišćanski motivi – Požuda se igra jabukom, Zavist je ta koja planira ubistvo itd. Ali ono što je meni najviše privuklo pažnju, gledano sa aspekta religije, jeste podela grehova – ko, tj. koji od njih vodi glavnu reč, a ko samo popunjava fotelju? Njihova međusobna raspodela moći se uglavnom podudara sa crkvenom (i Danteovom) hijerarhijom grehova – tako da Ponos, kao najteži greh, predsedava konferencijom, dok Požuda, kao jedna od „lakših” smrtnih grehova u početku nije ni prisutna na pomenutom zasedanju.
Pri gledanju predstave, ne možemo se oteti utisku da su gresi oblikovani prema konkretnim ličnostima sa naše političko-estradne scene, i glumci, na trenutke, svakako aludiraju na njih. Ali ovo delo nije metaforički prikaz srpske svakodnevice. Pre bih rekao da, zbog univerzalnosti tema i, još više, načina na koji ih obrađuju (gde i leži prava snaga ovog dela), u njoj lako nalazimo domaća, ali i strana poznata lica, a verovatno i neke ljude iz sopstvene okoline. Svakako je zanimljivo da posle predstave raspravljate sa ostalim gledaocima o tome koji greh vam je „najbolji” i na koga vas podsećaju (urednica i ja samo imali potpuno različite favorite i asocijacije).
Predstavu je napravilo Ludum Ludum teatar, čiji su osnivači Teodora Ristovski zajedno sa rediteljem ovog komada Petrom Ristovskim, Slobodanom Aleksićem i Milošem Jadžićem. Sa svojim kolegama uspeli su da pokažu da nije potrebna velika pozorišna kuća kako bi napravili dobru predstavu, već samo kvalitetni ljudi, od kojih, pored odlične postavke, čine još i scenograf Miloš Todorović, kostimografkinja Sonja Mrkobrada i koreografi Mirko Knežević i Tamara Pjević.
Kao što je već pomenuto, gresi su zarobljeni u ljudskim telima i ne možemo, a da se ne zapitamo da li su, bez obzira na svoje anđeosko poreklo, time već osuđeni na neuspeh? Pored ovoga, Saligia nam nameće još jedno, suptilnije, ali možda i bitnije pitanje – da li bi uopšte i bilo života bez greha da vrti večiti točak uništenja i stvaranja? Pratite Ludum Ludum teatar i možda dođete do odgovora.
Pozorišni dodatak
Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelio veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Ovoga puta sa vama delimo mali intervju/dokumentarac (nažalost, samo sa engleskim titlom) o Kšištofu Kješlovskom i njegovom delu Dekalog, koje se sastoji od deset jednočasovnih filmova, gde svaki obrađuje jednu od deset božjih zapovesti.
piše: Igor Diletant Belopavlović
