piše: Igor Diletant Belopavlović
Geto-drame (podžanr socijalnih drama u kojima pratimo, obično, muškarce kako odrastaju u siromašnim i urbanim delovima grada) su mi uvek bile problematični žanr iz prostog razloga što je jako teško napraviti verodostojan film sa takvom tematikom. Od problema slenga, koji obično zvuči onako kako moja baba zamišlja da priča današnja omladina; akcionih scena koje lako pređu granicu realizma kojima ovakvi filmovi obično streme; do izbora glumaca koji češće fizički odgovaraju karikaturi uličara, nego što zapravo znaju i da glume. Indigo kristal, reditelja i scenariste Luke Mihailovića, možda je i prvi domaći film koji je uspeo da izbegne sve pomenute (i nepomenute) zamke svog podžanra.
U filmu upoznajemo Vuka (Miodrag Radonjić) koji posle odležanih osam godina u zatvoru pokušava da nađe svoje mesto u starom kraju i među starim prijateljima; Godžija (Miloš Petrović Trojpec), policajca koji je oličenje uličnog izraza prašinar; Mareta (Miloš Đurović), menadžera lokalnog kafića; i Zizija (Denis Murić), mlađeg brata Vukovog pokojnog prijatelja, koji već i sam, sa svojim prijateljima, kreće stopama starije generacije.
Mada na momente podseća na Pusher trilogiju, ili možda Američku Istorju X (bar estetski), Indigo kristal je, po mom mišljenju, najbliži seriji The Wire, i to četvrtoj (neki bi rekli najboljoj) sezoni. Mada su maltene svi likovi na neki način povezani sa kriminalom ili unutrašnjom organizacijom kriminalnih grupa, akcenat nije na nasilju. Kriminal je u ovom delu Šapca, baš kao i u Baltimoru, prosto prihvaćena svakodnevica, poput rasta cene benzina, ili računa za struju. Kao i u pomenutoj seriji, film je žanrovski negde između socijalne (melo)drame i grčkih tragedija i mislim da je najveći adut ovog filma upravo hod po tankoj liniji između ova dva žanra.
Ono što ovaj film čini još zanimljivijim za gledanje i što daje crno-belom Šapcu više nijansi, svakako jesu sporedne uloge: od Vukove babe (Gorica Popović) koja i posle svega gleda samo kako da joj unuk nađe devojku, do malog narkomana (Milan Pelinović) koji ne samo da nema novac nego iznova zaboravlja da je uopšte dužan ikome. Prosto nema loše napisanih likova u ovom filmu, niti lošeg kastinga, što nas dovodi do drugog velikog aduta ovog filma, a to je Denis Murić u ulozi Zizija. Iako je Vuk glavni lik i ujedno narator filma, on se bori da Zizija izbavi sa njemu pozantog puta, tako da onoliko koliko nam je stalo do Zizija, toliko ćemo navijati za Vuka da uspe. Odlično napisan kao simpatičan i šarmatan, ali nadasve sposoban mladi diler, koji polako puca po šavovima, Zizi je lako mogao ispasti karikatura u rukama manje sposobnog glumca. Ali Denis Murić stvarno oživljava ovaj lik u, usuduću se da kažem, njegovoj najboljoj ulozi u dosadašnjoj karijeri.
Ako bih morao da nađem neke mane filmu, to bi eventualno mogao da bude sam naslov, tj. njegovo objašnjene na samom početku filma kada su nam date definicije indigo i kristal generacija, koje prvo zvuče jako opšte i maglovito, a drugo baš se i ne poklapaju sa likovima koji su predstavnici tih generacija. To, i poneka baš melodramatična/patetična rečenica u Vukovim unutrašnjim monolozima.
Na kraju ipak, pored svih aduta i mana koje ima ova film, bilo bi nepošteno reći da je diplomski rad Luke Mihailovića dobar prvenac, jer se ne vidi da je to njegov prvi film. Indigo kristal je prosto dobar film.
maj, 2023.
