Nit’ smrdi, nit’ miriše. Pristojan, doduše antiklimaktičan, kraj Denijel Krejgove ere kao čuvenog 007. Znali smo da neće biti Skyfall, koji je takođe imao svojih mana, ali za film koji se toliko poziva na prethodna tri dela, tužno je reći da se njihovom kvalitetu približio jedino u soundtrack-u. Ocena 3, sa napomenom da postoji velika mogućnost da film i nije toliko loš kao akcioni blockbuster, koliko je u nemilosti našeg prevelikog očekivanja.
Drugi deo nije neophodan za vaše kulturno uzdizanje, ali ako vas zanimaju konkretni razlozi mojih ocena preporučujem vam da odvojite pet minuta više.
Još ste tu? Ok. Počnimo od najlošijeg aspekta filma – priča tj. scenario. Ne znam da li su se scenarista Džon Logan i njegova ekipa ulenjili, da l’ su poklekli pod pritiskom producenata, ili je najverovatnije nešto između, ali scenario je kriminalno loš. Način na koji su Spectre nakalemili kao nastavak je nakaradan, a opet je pitanje da l’ ćete razumeti radnju fabule ako niste gledali prethodne delove. Priča u toliko momenta nema smisla, da postaje komična. Jedan od mnogih primera je čuvena bela mačka koja se prosto materijalizovala niotkud (poput borbenih ovnova u trećem delu Hobita), ne bi li se još malo ulizivali najvernijim fanovima. Naravno, onom ko nije gledao Šon Konerijeve interpretacije Džejmsa Bonda, tek ništa neće biti jasno i može samo da se zapita š.k.k. ova mačka traži ovde? Takođe, ne jednom, nego dva puta, Bond ostavlja negativce u životu, bez ikakvog prokletog razloga (osim naravno da ih producenti imaju u rezervi za kasnije, jer zašto zaposliti još glumaca kad su nam ovi pri ruci). Ali zato način na koji jednim jedinim metkom sjebe ceo kompleks i pobije Boga oca ljudi je nešto na čemu bi mu i Valter iz svojih najboljih dana pozavideo. Većina likova je jednodimenzionalna, što pogotovo važi ža ženske uloge, ali o tome malo kasnije. Jasno nam je da je ovo akciona mašina za punjenje producentskih džepova i ne tražimo Šekspirovu dubinu, ali nisu ni pokušali da održe standard koji su sami postavili u ranijim filmovima.
Scenario: ocena 1.
Sada malo pozitivnog. Gluma je, što bi rekao Žika Pavlović: “Na nivou”. Glumci su uradili najbolje sa onim što im je servirano. Denijel je naravno i dalje ubedljiv kao čuveni agent i tu se nema šta dodati. Ako vam se dopao ranije (a trebao bi), dopašće vam se i sad. Likovi Q i M su jedini koliko-toliko razrađeni, i po prvi put nisu tu samo da pokrenu radnju već i učestvuju u njoj, a Ben Višou i Reif Fajns su iskoristili datu priliku na najbolji mogući način. Što se negativaca tiče, iliti “Ze Germans”, oni samo repriziraju svoje najpoznatije uloge: Kristof Volc je opet švaba iz Inglorious Bastards; Endru Skot se ponavlja kao Morijarti iz Šerloka; ali ipak su to odradili profesionalno i na kraju krajeva, zabavno je za gledanje. A to što ste upravo saznali da je da je lik Endru Skota negativac, ne mogu ni nazvati spojlerom. Dete bi to videlo iz aviona.
Gluma: ocena 4.
Režija je… uf! Režija je razočaravajuća, ali samo u pogledu koliko se vidi Sem Mandesov tj. režiserov neostvaren potencijal (za šta opet krivim scenariste ili verovatnije producente). Scene jurnjave po Rimu su odlične. Komedija, adrenalinsko uzbuđenje i (usuđujem li se da kažem ovo za Bond film?) realnost se prepliću, ali tako da su međusobno komplementarni. Takođe način na koji je reditelj predstavio odabrane lokacije su hipnotišuće (pogotovo ako gledate na velikom platnu, a ne preko Popcorn-a, sram vas bilo!). Na sve to dodajte i povratak praktičnih efekata na uštrb digitalnih, i slobodno mogu reći da akcione scene mogu da se svrstaju među najbolje u franšizi. Ali crème de la crème filma je definitivno sam početak. Meksički praznik “Dan mrtvih” je savršena pozadina (što metaforički, što vizuelno) za prvi kadar, koji traje skoro 5 minuta bez prekida. A toliko toga se dogodi i ima da se vidi u tih 5 minuta, da je naše razočarenje ostatkom filma samo veće sad kada znamo da je mogao biti dobar.
Režija: ocena 3.
Bond naravno ne bi bio to što jeste da nema Bond devojaka. Nažalost u ovom filmu su čist promašaj. Monika Beluči je ponovo dokazala da lepota, stil i šarm femme fatale (koje ona definitivno ima) nisu ekvivalenti dobroj glumi. Ipak, njena mala uloga i nije ništa drugo nego još jedan trofej našeg junaka, tako da se njen kasting da oprostiti. Problem je u Leja Sejdu, tj. u njenom liku – bleda, plava, naivna svetica anđeoskog lica koja kao takva naravno bude opčinjena zaštitničkom očinskom figurom Bonda. Ukratko, lik Bojane Maljević iz Bulevara revolucije. Boooriiinng! Ni ovde se scenaristi nisu držali sopstvenih standarda iz prethodnih filmova, gde devojke, ako nisu bile samostalne, a ono su bar bile zanimljive. Mada je u par navrata pokušano da se prikaže kao snalažljiva, moderna žena, to nikako ne pije vodu jer lakoća kojom upada u nevolje iz kojih heroj mora da je vadi testira inteligenciju publike. Najgore u svemu tome je to što je Leja Sejdu odlična glumica (ako ništa drugo, pogledajte Plavo je najtoplija boja), a za neiskorišćeni talenat i u ovom slučaju krivim… da, da pogodili ste… scenario. Takođe moram napomenuti i ironiju da je film reklamiran kao prvi u kome jedna Bond devojka ima 50 godina (Monika Beluči), ali glavni lik ipak završi sa devojkom koja bi mu mogla biti ćerka. (U stvarnosti je “samo” 17 godina mlađa od Krejga. Bez osude naravno, samo spominjem.)
Bond devojke: ocena 2.
Za kraj, jedini razlog zbog kojeg je film pored prosečne ocene 2,5 dobio 3, je moj crni smisao za humor.
SPOJLER ALERT
Najzad vidimo lice Mr Vajta, ali okolnosti su takve, da mada je bio zlikovac iz senke, ovog puta šalje Džejms Bonda pravo u ruke svoje ćerke mezimice, što naravno vodi pravo u njen krevet. E sad, ko se seća Casino Royal, seća se i da je upravo Mr Vajt spasao Bonda od lika koji ga je bukvalno odvaljivao po testisima debelim kanapom. Kapiram da scenaristi nisu razmišljali o ovome (a kako bi bilo genijalno da jesu) ali da li je Mr Vajtu toliko stalo do sreće Bondovih genitalija, ili je možda hteo da se postara da će dobiti zdrave unuke? Šta god bio slučaj, Mr Vajt vadi prosek.
Konačna ocena James Bond – Spectre: 3
piše: Igor Belopavlović
Februar, 2016.
