foto: Jovana Lukić

piše: Jovana Lukić

„Bio sam prestravljen sve vreme, od momenta kada mi se ideja javila i kada sam znao da moram da je sprovedem u delo.”

I to kakvo delo… Prvenac Stjuarta Tertona baziran je na starom dobrom receptu – vila u predgrađu, uštogljeno plemstvo, zavađeni naslednici, lažni prijatelji, lov na lisice, i – pucanj u neočekivanom trenutku. 

Čoveka zatičemo u sred šume. Izgubljenog. Preplašenog. Ana. Doziva je. U daljini čuje ženski krik. Pucanj. Ne uspeva da je spase. Ubica mu pruža kompas. Upućuje ga ka obližnjoj vili.

Već prvim redovima knjige udica je bila bačena. Zgrabila sam i nisam je puštala do samog kraja. U narednih 367 strana preselila sam se u Blekhit. Ježila sam se atmosfere samog mesta. Tenzija je gospodarila vazduhom. Međusobna netrpeljivost lebdela je nad svakom izgovorenom reči. Iz oronulih tapeta isparavala je opasnost. Ništa nije bilo onako kao što izgleda. Niko nije bio onakav kakvim se prestavlja. A negativac? Negativci su bili svi, do jednog. 

Saputnici kroz Blekhit bili su mi strah. I sumnja. Strah od toga sta će me čekati na narednoj stranici. Strah od potencijalnog razočarenja. Sumnja u svakog. Sumnja u svaki pokret. U svaki korak, tuđ ili moj – pošto me je radnja tako zgrabila, da sam se na trenutke sjedinila s glavnim likom.

Tokom čitave knjige pisac me je bombardovao delovima ove četvorodimenzionalne slagalice. Neki delovi sami su legali na svoje mesto. Lagano. Neki posle određenog vremena. S nekima, do pred sam kraj knjige, nisam imala pojma šta da radim. Zbog nekih sam morala da vraćam celu priču unazad. Uglavnom sam morala da ih gledam tuđim očima. Kao i glavni lik, Ejden, uostalom. Svakog dana bi se budio u telu jednog od gostiju. Ponašao se kao on. Razmišljao je kao on. Morao je da razdvaja svoje misli od njegovih, a svakako bi ih sve prenosio u telo u kojem bi se narednog dana našao. „Više nisam čovek, sada sam hor.”, u jednom trenutku je primetio. No, prvo je morao da razabere kako ta bića funkcionišu pre nego što bi uopšte i pokušao da pomisli da se bavi onim zbog čega je uopste doveden u Blekhit.

„Neko će biti ubijen večeras na balu. Činiće se da to nije ubistvo, pa ubica i neće biti uhvaćen. Ispravite tu nepravdu i pokazaću vam izlaz.”

Tačno u jedanaest. Pucanj. Beživotno telo Ivlin Kardkasl.

Ivlin neće umreti samo jednom. Dok Ejden ne dođe do imena ubice i razloga samog ubistva, koji će mu ujedno i biti karta za slobodu, dan će se ponavljati iznova, i iznova, i iznova…

Navijala sam za njega svim srcem, iako o njemu ništa nisam znala. Nije ni on. Upoznavali smo ga zajedno, stranicu po stranicu. Likovi su sjajno i do tančina razrađeni. Upravo kroz neke od njih, njegove domaćine, osobe u čijem bi se telu tog dana nalazio, upoznajemo i samog Ejdena. Karakteristike njegove ličnosti sukobljavale bi se sa njihovim. I uvek ih je činio boljim ljudima nego što oni odista jesu. Ujedno, svaki od njih menjao je i njega jer je jedino kombinujući svoja znanja s njihovim veštinama, vrlinama, pa čak i manama, mogao da reši ovu dugogodišnju misteriju.

 „Budućnost nije upozorenje, prijatelju – već je obećanje – i mi ga nećemo pogaziti.”

Svi, osim Ejdena, svaki dan ponavljaju iste radnje, imaju iste dijaloge, vode se istim principima. Uprkos tome, i upravo zbog Tertonovog ingenioznog narativa, radnja nikada nije niti dosadna, niti monotona, i pri svakom ponavljanju iste otkrivaju se novi detalji koji pomažu u razrešavanju zagonetke vešto sakrivene iza Ivlininog ubistva. 

Raskošan stil pisanja protkan je genijalnim poređenjima i u najneprikladnijim momentima nabacivaće vam osmeh na lice. Izbrušen je opisima zbog kojih ćete udisati teški blekhitski vazduh. Ejdenova realnost postaće vaša realnost. Knjiga zahteva vašu punu pažnju i nikako nije lako letnje štivo (iako ga preporučujem u sezoni odlazaka na more). Radnja je tako pedantno izgrađena i eliminisanjem samo jednog fragmenta, cela struktura bi se srušila poput kule od karata. I najsitniji detalj je bitan za dalji tok radnje i, kada budete na njega ponovo naišli, verujem da ćete ispustiti zvuk oduševljenja. I divljenja. Znam da ja jesam. 

foto: Jovana Lukić

Tertonu je to pošlo za rukom tako što je na jednom papiru ispisao delanja svih likova, razrađenih do tančina. Podelio ih je u segmente od po dva sata. Na zid spavaće sobe okačio je mapu zdanja u koju je ubeležio imena likova, precizne opise radnje i vremenske razmake u kojima se one odvijaju. Za to mu je trebalo tri meseca i zamišljam da mu je na kraju soba izgledala kao kancelarija Skotland Jarda u kojoj se rešava jedno od bitnijih ubistava u istoriji Engleske. 

Ovo je prvi roman ovog žanra (mada još ne mogu nigde da ga ukalupim) koji ne postavlja samo pitanje „Ko je ubica?”. Kroz srce same knjige provlači se diskusija o etici, dilema morala, sudaraju se pitanja o zločinu i kazni. Na kraju, poput kotrljana, samo proveje ćudljiva pouka o opraštanju.

Sedam smrti Ivlin Kardkasl definitivno nije roman za svakoga. Nekoga će nervirati zbunjujući narativ. Nekome će smetati činjenica da je i čitalac, poput samog glavnog lika, ostavljen da se batrga po mraku. Pojedincima će biti isuviše spora. Mnogi će biti zaplašeni samim obimom knjige. Čitanje iste će svakako biti izazov.

Budite spremni na savršeno zamršenu i precizno građenu misteriju. Kidaće vas neizvesnost. Bićete obmanjivani. Vid će vam biti zamagljen. Na trenutke će vam se krv lediti u žilama. Tlo će vam se mrviti pod nogama. Put će vam se nenametljivo prikazivati, korak po korak. Pođite istim. Ubrzo nećete poželeti da se vraćate nazad.

A dovitljivost samog naslova romana? Ne, neću više otkriti nijedan detalj…

jul, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.