piše: MoonQueen
Za aprilsku sliku meseca odabrali smo alegoričnu kompoziciju kasnog viktorijanskog doba, sliku Ruže mladosti nastalu 1906. godine, čija je autorka engleska slikarka Henrijeta Rej. U pitanju je predstava nage ženske figure, ovenčane krunom cveća, koja sedi na raskošnom tronu postavljenom u pejzažu. Oko ove boginje, nimfe, ili – naprosto – alegorije Mladosti obleću golubice, dok se u pozadini vidi pučina oivičena čempresima i vedrim nebom. Atmosfera slike vedra je i prozračna, i jasno ukazuje da je u pitanju idealizovana predstava inspirisana mitskim vremenom i antičkom prošlošću, u koju je slikarka vešto uplela pojedine simbole sopstvene epohe.
Same ruže, po kojima je slika ponela naziv, u viktorijskoj umetnosti imale su dvojako značenje. Sa jedne strane predstavljale su lepotu i čistotu, baš kao i riđokosa lepotica na tronu, ali su, kao i većina cveća, svoj zenit dostizale brzo, a životni vek dovršavale još brže, zbog čega su tumačene i kao upozorenje na prolaznost mladosti i lepote. Golubice, koje sleću na pod ispunjen cvetovima, simboli su čednosti, nevinosti, spokoja i vernosti, a u hrišćanskom svetu i duha, duše ili duhovnosti. U donjem levom uglu slike prikazan je kiliks, starinski sud za ispinjanje tečnosti, na koji ptice sleću ne bi li se okrepile. Moguće je da je u pitanju još jedna alegorična slika u slici, sud sa vodom mogao bi predstavljati fontanu ili izvor mladosti sa kojeg se napaja priroda u proleće – doba najčešće poistovećivano sa mladošću.
Sam tron na kojem devojka sedi zanimljivog je oblika. Draperija otkriva figuru Sfinge koja se nalazi na mestu rukohvata, kraj devojčinih nogu. Iako je Sfinga bila jedno od omiljenih hibridnih bića antičke, ali i umetnosti devetnaestog veka, čiji su izgled i dvostruka priroda inspirisali mnoge stvaraoce, ona nije toliko često predstavljana na prestolima. Ova žena-mačka, koja je u mediteranski svet stigla sa istoka, bila je prelepo ali i zastrašujuće biće koje su pratile misterija i opasnost. Ostala je upamćena kao zver koja junake iskušava zagonetkom, dok je u materijalnoj kulturi najčešće prikazivana kao čuvarka egipatskih hramova i grobnica. Smestiti Sfingu na presto Mladosti bilo je zbog toga posve neobično rešenje koje je Henrijeta mogla pozajmiti iz umetnosti pretklasičnog sveta. Tada se na tronu oivičenom lavovima, tigrovima ili drugim zverima prikazivala takozvana Gospodarica zveri – drevna boginja prirode, plodnosti i lova, rođena mnogo pre nego što će Venera iz morske pene stupiti na tlo Kipra.
Henrijeta Rej bila je jedna od prvih engleskih umetnica koja je dobila visoko formalno obrazovanje – studirala je na Kraljevskoj akademiji umetnosti u Londonu u klasi profesora Lorensa Alme-Tademe. Uticaj koji je učitelj izvršio na učenicu vidi se u mnogim Henrijetinim delima, a slika Ruže mladosti nije izuzetak.
Delo Henrijete Rej obliuje predstavama ženskog akta, što ne bi trebalo previše da nas čudi s obzirom na to da je krajem 19. veka, kada je ova umetnica školovana, ženama još uvek bilo zabranjeno da naga muška tela slikaju po modelu. Zbog toga se većina slikarki okretala temama koje nisu zahtevale detaljno poznavanje muške anatomije, a ženski akt bio je kompromis koji je viktorijanski moral tolerisao ukoliko je bio zaodenut ruhom istorije i mitologije.
Godine 1894, Henrijeta Rej naslikala je i izložila delo koje će joj doneti popularnost, kompleksnu kompoziciju sa mnoštvom likova, nazvanu Psiha pred Venerinim tronom. Figura Venere, pejzaž u kojem se našla, kao i boginjin tron, veoma su slični kasnijoj, svedenijoj kompoziciji Ruže mladosti – pozlaćena Sfinga, cveće, golubice, čak i poza Venerinog tela nalikuju ženskoj figuri iz 1906. godine. Ako vam je mit o Psihi poznat, biće vam jasno zašto je publika s kraja veka zamerala slikarki da njena Venera nije dovoljno pretećeg izgleda. Ovaj mit suštinski govori o putanji koju ljudska duša prolazi, kroz patnje i iskušenja, do ljubavi i besmrtnosti. Surova boginja lepote, Venera, osuđuje Psihu na niz teških (zapravo nemogućih) zadataka, ali nežni, pastelni tonovi Henrijetine vizije antičkog mita ublažavaju utisak strahote i užasa koji smrtnicu obuzima pri susretu sa boginjom.
Na kasnijoj slici, Psihe i mnogobrojne svite uopšte i nema. Nestao je i mali paviljon u pozadini, šumu je smenio pogled na otvoreno more, a dama na tronu izgubila je preteći izraz lica. Na Ružama mladosti devojka je zagledana nekuda u daljinu, zamišljena je i stiče se utisak da bi pre mogla promišljati o prolaznosti mladosti i života, nego što se sprema na dijalog. Da li je u pitanju Venera, boginja lepote i ljubavi, njena starija sestra, Priroda, koja gospodari ciklusima i smenama godišnjih doba, ili je to zaista samo čedna i nevina Mladost, toliko često poistovećivana sa cvetom ruže – ostaje na nama da zaključimo. U aprilskim danima, kada nas proleće poziva na nove početke i nove ljubavi, snena alegorična slika Henrijete Rej podseća nas na važnost uživanja u trenucima mladosti i lepote koji neće trajati zauvek.
april, 2026.
