piše: Nevena Stajković
Roman Ruka u vatri Staše Bajac ispripovedan je u prvom licu, iz perspektive bezimene novinarke i autorke dokumentaraca o kriminalu u Srbiji. Ovo je uzbudljiva i napeta priča o još jednom njenom zadatku, na čijem početku upoznajemo Feđu, čoveka čiji profil novinarka istražuje i sa kojim se tajno sastaje. Osvrtanjem na njen rad tokom godina, uviđamo da je veoma iskusna, te da poštuje sve mere predostrožnosti prilikom istraživanja. Da ne bi dovodila porodicu u opasnost, iznajmljuje stan u zabačenom delu Beograda, ne kontaktira sa roditeljima i ne drži važne materijale na laptopu koji nosi sa sobom. Hrabra je i požrtvovana, a Feđin slučaj je samo još jedan u nizu kriminalnih dosijea koje izučava. Ipak, bojala se da postaje ravnodušna prema zlodelima koje ljudi poput Feđa, a vrlo moguće i on sam, čine. Ako postane ravnodušna, ne samo da će ostati bez goriva koje je pokreće da se bavi dokumentarcima, već će izgubiti i ljudskost.
„Organizovani i ulični kriminal neosporivo su vukli korene iz ratova, a ratovi iz mitomaničnih narativa. Uvek sam se grozila romantizacije zločina i priča o napaćenom Balkanu, trusnim prostorima, vekovnim stradanjima, ratničkoj duši i prokletom tlu. Pa ipak, to nasilje je nešto perpetuiralo, nešto mu je omogućavalo da se iznova i iznova rađa. Imalo je neku boju i miris, muzika koja ga je slavila neki zvuk i ljudi koji su ga počinjavali svoje brazde i snove. Ko su bili ti ljudi, suštinski? Ko je on i šta ga je gonilo? I to su takođe bile neke činjenice, samo drukčije vrste i one su me i dalje zanimale. O tome sam želela da napravim film, samo tim rečima nisam mogla to da mu kažem.”
Ruka u vatri, Staša Bajac
Naša junakinja živi u Berlinu i u stabilnom je braku sa Danijelom, gotovo savršenim čovekom koji predstavlja protivtežu njenom opasnom poslu. On ima razumevanja za njene nemire, za česte odlaske u Beograd, pa čak i za ispade kojima je sklona. I što je Danijel uravnoteženiji, ona je sve nespokojnija, shvata koliko je to guši. Nerviralo ju je što se on nikada ne nervira, što ne pokazuje da ga uznemirava to što nešto među njima puca, što mirno čeka njenu odluku o zajedničkoj budućnosti. I napokon – priznaje sebi ono što je čitacu od pvih stranica jasno, a to je da oseća privlačnost prema Feđi. On je sav kao pričina – govori lakonski, brz, ali ne i ishitren, a pre svega, opasan.
Do ove spoznaje je došla u razgovoru sa bratom Nemanjom, koji ju je uvek najbolje razumeo i sa kojim je najbliža. Njemu otkriva ko je ključna ličnost njenog novog filma, a on je podseća da se svi oni znaju još od detinjstva. U prvo vreme, ona se ne seća malog Feđe, ali slike polako počinju da vaskrsavaju iz njene podsvesti i to čini da se nepovratno zaljubi u njega zato što počinje da ga razume. Granica profesionalnosti je odavno preskočena, ona je emotivno uključena u priču koju treba da predstavi na traci i samim tim prestaje objektivno da rasuđuje o glavnom junaku svog filma. To nas dovodi do tumačenja naslova romana. „Čvrsto verovati u nekoga, u nečiju nevinost; jamčiti za koga” – tako Milan Šipka objašnjava izraz „staviti ruku u vatru” u knjizi Zašto se kaže.
„Možda mi nestrpljenje nije bilo samo ljubavničko, već konspiratorsko. Feđa je bio neodvojiv deo filma, htela sam što pre da se vratim da bismo nastavili da radimo. Drugi ljudi, ma koliko da su bili od pomoći ili integralni deo samog procesa, bili su uljezi u našem vakuumu. Nisam imala strpljenja za pojedinosti vezane za komunikaciju, work flow, ugovore, striming platforme, distributere i sve što me podsećalo na činjenicu da će film jednog dana izaći pred ljude. Stresla sam se pri pomisli da ću morati da sastavljam nekakav pres-materijal i govorim o Feđi kao ’subjektu’ ili ’sagovorniku’. A ipak, jedan deo mene je mislio da će ga to iskupiti, da će mu celo biće doživetu neku karmičku katarzu, da će postati lik u filmu i tako se ponovo roditi, nov i opran.”
Ruka u vatri, Staša Bajac
Važnu ulogu u junakinjinom životu, pa tako i u čitavom romanu, igra njena porodica. Pored Nemanje i Danijela, tu su i njeni roditelji. Majka je opisana kao stub kuće, sposobna da se posveti porodici, a da ne izgubi individualnost. Otac je ćudljive prirode, ciničan i razmažen, ali ne i nemaran i hladan prema porodici koju je uspeo da zaštiti od užasa koji su se dešavali u našoj zemlji prethodnih decenija. Oboje su predstavljeni kao osobenjaci, ali, kada se pogleda šira slika, oni nisu ništa drugo do ljudi koji se trude da budu dobri roditelji.
Kraj romana ne donosi neočekivan obrt, ali ostavlja mnoštvo otvorenih pitanja, a čitaoci i čitateljke su u prilici da odgovore na njih izmaštaju sami. Knjiga ostaje kao svedočanstvo jednog vremena koje je fizički za nama i koje govori o zakonu jačeg – principu dobro poznatom i u našoj sadašnjosti iako su glavni akteri skinuli kožne jakne, kajle i šuškave trenerke.
septembar, 2024.
