piše: Mladen Ilić
Sunce izlazi svaki dan (ma kako to filozofi objašnjavali), svakog jutra se budimo, ustajemo iz kreveta, obavljamo svoju rutinu, higijena, hrana, oblačenje, put do posla, rad, šetnja, odmor, hobi, rutina, sunce zalazi, spavanje. Ovakve ili slične sheme sačinjavaju nam skoro svaki dan. U svakom trenutku najverovatnije radimo nešto što smo radili juče i što ćemo raditi sutra. Svakodnevica je prepuna ponavljajućih rituala. Sa druge strane, svakog dana će se najverovatnije desiti i nešto različito u okviru ovih šablona, poput druge rute do posla, dok je i svaki od elemenata svakodnevice različit od onog koji mu prethodi ili sledi.
Ovo ponavljanje i razlike ćemo kolokvijalno često nazvati našim ritmom. Na ličnom nivou imamo intuitivno razumevanje ritma, pa nije teško uvideti da je neka vrsta ritma uvek prisutna u našoj svakodnevici. Ipak, retko ćemo obratiti pažnju na ritam koji se javlja van muzike ili generalno zvukova. Možda samo nakratko. Na nekoliko sekundi ćemo osetiti ritam dok silazimo niz stepenice u zgradi, dok gledamo gužvu na raskrsnici kojom prolaze kola, ili čujemo padanje kiše po krovu.
Jednu od najpoznatijih tematizacija ritma u filozofiji kreirao je francuski filozof Anri Lefevr (Henri Lefebvre). Iako poznat više u sociološkim i geografskim krugovima, Lefevr je za sebe smatrao da piše filozofiju i pridavao joj veliki značaj u dolaženju do sistematskog znanja. U svojim najpoznatijim delima bavio se svakodnevicom, te u tom kontekstu najčešće tematizovao i pojam ritma. Kako je smatrao da je svakodnevica fundamentalni nivo postojanja (baza), koji ultimativno određuje sve ostale sfere (nadgradnju), pojam ritma, kojim je analizirao fenomen svakodnevice (ali ne samo njega) ima veliki značaj u objašnjenju celokupne stvarnosti.
U knjizi Ritamanaliza (Rhythmanalysis) Lefevr pojam ritma predstavlja u okviru kritike reifikacije ili postvarivanja, odnosno načina mišljenja i teoretisanja koji primat daje stvarima i statičnosti. Lefevrovo stanovište je u tom smislu više u skladu sa teorijama koje naglašavaju promenu i proces kao primarne kategorije promišljanja fenomena. Pojam koji najbolje može poslužiti u zahvatanju fluidnosti svakodnevice, za Lefevra, jeste ritam. Iako ritam najčešće povezujemo sa pokretom, brzinom ili nekim nizom pokreta, te pojmove ćemo neretko vezati sa nečim mehaničkim i veštačkim. Sa druge strane, kada ekonomisti ili istoričari govore o ritmu, Lefevr smatra da ispuštaju ono pojedinačno i konkretno koje je prisutno u životu, te se fokusiraju na zakone i opštosti. Oba ova aspekta su pogrešna, smatra Lefevr, ili su u najmanju ruku nedovoljna da opišu pojam ritma.
Ne treba zaboraviti da je ritam sveprisutan i u prirodi – smenjivanje obdanice i noći, plime i oseke, godišnjih doba, godina, rotacija Zemlje, pa i sami životni ciklusi organizama. Osim toga, da bi neki ritam trajao, mora postojati i nešto konkretno. U ovom primeru, moramo imati sunce da bismo imali smenu obdanice i noći, kao što moramo imati i pojedinačni organizam kako bismo mogli posmatrati živi ciklus.
Ovim ipak nismo sasvim odredili ritam, još uvek nemamo neko njegovo specifično određenje. Ono što je prisutno u svakoj spomenutoj instanci ritma jeste repeticija i trajanje. Pored toga, smatra Lefevr, ukoliko imamo repeticiju u određenom trajanju, moramo imati i razliku, jer savršene jedinstvene repeticije nema. On smatra da ponavljanje ne samo da ne isključuje razlike, već ih i stvara; pre ili kasnije susrešćemo se sa događajem koji dolazi nakon niza ponavljanja i stoji u odnosu na njega. U tome se ogleda razlika potrebna za postojanje ritma. Na kraju, ono najpotrebnije za adekvatnu koncepciju ritma jeste telo. Prema Lefevru, ritam se ne saznaje, on je življen (lived). Da bismo primetili bilo kakav ritam, potrebno nam je svih pet čula, kako bismo mogli da uhvatimo sve elemente koji čine ritam. Još važnije, naše telo je mesto na kojem se susreću dve različite vrste ritma.
Kao što smo već spomenuli, možemo napraviti razliku između prirodnog i neprirodnog ritma, koji Lefevr naziva društvenim ritmom. U prirodne spadaju već spomenuti primeri, poput smene obdanice i noći, ali i cirkadijalni ritam i ostali biološki ritmovi sa kojima se možemo susreti u svetu. Ti ritmovi su ciklični, a kako Lefevr tvrdi, ciklično potiče iz kosmičkog, iz prirode i za njih je specifičan sklad, neka vrsta dovođenja sila u ravnotežu. Društveni ritam je, s druge strane, linearan, a karakteriše ga monotonija i repetitivnost. On se sastoji od ljudskih praksi, načina organizacije rada i društva. Ipak, bitno je naglasiti da se ciklični i linearni ritmovi mogu odvojiti samo u analizi, dok u svetu oni funkcionišu istovremeno i preklapaju se. Kao primer Lefevr daje sat koji ima dve kazaljke koje imaju skoro neprimetan ciklični ritam i sekundaru koja ima linearni tik-tok zvuk. Bolji primer od sata, i stvarno mesto susreta i sudelovanja ova dva ritma, jeste naše telo. U telu se ova dva ritma susreću, jedan po nužnosti jer naša tela jesu biološki organizmi, i drugi po konvenciji, jer je društvo tako uređeno da učestvujemo u određenim ritmovima.
Ovi društveni ritmovi nisu ni dobri ni loši, to zavisi od nas, u njih spada školski raspored, medijski program, gradski prevoz, osmočasovno radno vreme i druge ustanovljene prakse koje uređuju način delanja i saobraćanja u društvu. Treba istaći i da se obe vrste ritma tiču načina organizovanja vremena i prostora, odnosno toga na koji ćemo način koristiti i živeti u vremenu i prostoru. U savremenom društvu (ili onom u kojem je Lefevr pisao), društveni ritmovi koji postoje posledica su kapitalističkog uređenja (ali za Lefevra možda i obrnuto). S obzirom na to da je naše društvo okrenuto profitu i efikasnoj proizvodnji, mi prirodni ritam žrtvujemo i prilagođavamo ritmovima koji su u tu svrhu ustanovljeni. U našem društvu, gde roba prevladava nad drugim aspektima, društveni prostor i društveno vreme većinom su podređeni tržištu. Osluškivanje ovih ritmova je nešto što nam može pomoći da društvo prilagodimo sebi i linearne ritmove pretočimo u prirodne.
Pre svega, bitno je uvideti u kojim se odnosima ritmovi mogu nalaziti. Najprisutnija je poliritmija (polyrhythmia), odnosno postojanje različitih ritmova koji nisu u sukobu, a primeri su ljudsko telo ili grad. U telu imamo ritmove disanja, otkucaje srca, cikluse spavanja i budnosti, i svi koegzistiraju zajedno. Grad, u kojem imamo još veću raznovrsnost ritmova, predstavlja još bolji primer koegzistiranja različitih ritmova i različitih uređenja vremena i prostora. Ukoliko se različiti ritmovi uklope i formiraju sklad, dolazi do juritmije (euryhtmia). Primer juritmije bi bilo podređivanje ritma rada prirodnom ritmu. Sa druge strane, kada imamo nesklad između ritmova, imamo aritmiju (arrhythmia), prost primer bi bio neprestan i intenzivan rad nauštrb sna.
Da bismo mogli da rastumačimo u kojim odnosima stoje ritmovi koje doživljavamo, moramo zauzeti stav ritamanalitičara (rhythmanalyst). Kao ritamanalitičari, naš posao je da slušamo svet, različite šumove, ali, ističe Lefevr, i samu tišinu. Obraćajući pažnju na sve ritmove oko nas, možemo da razaznamo šta je u njima prirodno, a šta stečeno, društveno. S obzirom na to da i u samom našem telu imamo različite ritmove koji, povrh toga, čine celinu, ispitujući ritmove, mi sebe svakako moramo shvatati kao subjekta koji ih doživljava (i one unutrašnje i spoljašnje), ali ipak moramo naći meru i prepustiti se ritmovima koje ispitujemo kako bismo mogli adekvatno da ih analiziramo. Lefevr upozorava da u takvim situacijama ne smemo pasti u zamku prezentnosti, odnosno uzeti različite stimuluse koji čine ritmove zdravo za gotovo, kao nešto što nam se predstavlja na određeni način, u određenom trenutku i izaziva određeni efekat. Drugim rečima, ne treba se fokusirati na trenutak koji je sada, i koji će nužno proći. Time ne uspevamo da uspostavimo vezu sa prostorom i vremenom u kojem se nalazimo. Bavimo se pukim kvantitetom i ne uviđamo prisutne ritmove.
Moramo to prevazići, pažljivo osluškivati i doći do prisutnosti, odnosno do kvalitativnog iskustva vremena i prostora koji se ogleda u intenzivnom osećaju povezanosti sa sadašnjim trenutkom, skoro na intuitivnom nivou. Jedino tako možemo osvestiti ritmove, prostore i događaje oko nas, a to je bitno jer ćemo jedino tako imati uvid u moguće načine življenja, u to kako i koje ritmove možemo i moramo menjati kako bi naš život bio više u skladu sa prirodnim ritmovima.
Ukoliko se složimo sa Lefevrom da je svakodnevica zapravo baza, i da na odnosima i praksama u svakodnevici počivaju ostali odnosi i prakse, ovo može imati i političke posledice. Ako zauzmemo stav ritamanalitičara, možemo uočiti koji su to ritmovi koji nas primoravaju na prakse koje služe profitu ili kapitalu, a škode čoveku. Kako je Lefevr smatrao da je svakodnevno osnov stvarnosti, menjanje ekonomskog poretka neće uroditi plodom ukoliko prakse svakodnevice ostanu iste – prethodni sistem će se lako vratiti. Zbog toga je bitna organizacija i proizvodnja vremena i prostora, koja naposletku počiva na uočavanju, menjanju i ustanovljavanju određenih ritmova.
oktobar, 2024.
