Ime viktorijanskog slikara Ričarda Dada je našoj sredini, što akademskoj što laičkoj, gotovo potpuno nepoznato. Iako je njegov status u žanru vilinskog slikarstva, kojem je dao posebno značajan doprinos i za koji se primarno vezuje, danas u velikoj meri rehabilitovan, on ipak ostaje jedno od onih nepravedno marginalizovanih imena čiji se radovi smatraju pre kuriozitetima nego li šta drugo. Kada se apstrahuju neki neizbežni konvencionalni žanrovski momenti na njegovim radovima neko sa malo istančanijim ili labilnijim senzibilitetom mogao bi zaključiti da poseduju vizionarski kvalitet, neobičnu oštrinu percepcije, koja se teško može definisati, ali koja svakako ne bi trebala biti data običnim ljudima.
Vilinsko slikarstvo: U pitanju je žanr u kome su glavni protagonisti vile i koji je ponikao krajem XVIII veka, ali je svoju najveću popularnost i kreativnu kulminaciju dostigao tokom viktorijanske epohe. Na njegovo tematsko, vizuelno i ikonografsko konstituisanje nisu – kao što se to možda može očekivati – uticali bogata mitologija i folklor Britanskih ostrva, već različiti literarni predlošci, a primarno Šekspirove drame San letnje noći i Bura u kojima su ovi vilinski prototipovi različitim procesima iskrivljeni. Većina ostvarenja ovog žanra i predstavlja ilustraciju ovih Šekspirovih komada. Ipak, mora se naglasiti da podrobnije analize itekako otkrivaju ove mitološko-folklorne osnove kao i procese koji su doveli do njihove transformacije u svoje benignije viktorijanske vilinske verzije, što sve pruža obilje podataka o kolektivnim viktorijanskim strahovima i neurozama.
Ovakve asocijacije zaista duguju dosta nekim imanentnim odlikama njegovih slika, ali se situacija dodatno komplikuje kada se u čitavu priču uključi i Dadova biografija koja ilustruje kako se jedan lep san o talentu, prosperitetu i socijalnoj aklamaciji pretvorio u potpunu noćnu moru. Dadova životna priča koja je višestruko odgovorna za ovakve asocijativne komplekse, ali i za čitav niz predrasuda prema ovom autoru i njegovom delu.
Ričard Dad rodio se 1817. godine u gradu Čatamu. Od najranije mladosti pokazivao je vanredan talenat za slikarstvo i bio je obdaren neobičnom imaginacijom. Godine 1834. njegova porodica se seli u London, gde će 1837. Dad upisati Kraljevsku akademiju i postati centralna ličnost grupe mladih talentovanih umetnika koja će sebe nazivati Klikom. Posle niza uspeha koje su postigle njegove rane slike (pogotovo one iz vilinskog žanra), Dad 1842. godine dobija priliku da se pridruži ser Tomasu Filipsu na njegovim putovanjima po Evropi i Bliskom istoku koja bi kulminirala posetom Egiptu. Na tom putovanju Dad, čiji je zadatak bio da napravi niz vizuelnih zabeleški (koje bi bile ekvivalent današnjim fotografijama) počeo je da pokazuje simptome paranoidne šizofrenije i razvija fiks-ideju da je on zapravo izabrani sin egipatskog boga Ozirisa čija je jedina svrha da uništi agente đavola na ovom svetu. Očigledno su ovakve deluzije izazvane specifičnim mizanscenom njegovog putovanja (u kombinaciji sa arhetipovima koje su mu prirodno nametali njegova sopstvena kultura i nasleđe). Sa ovakvim uobraženjima je neizbežno išla ideja da se te zapovesti sprovedu u delo, ali je posle niza potencijalnih kandidata u kojima je video ove zloduhe (među kojima je bio i njegov patron, pa, čak prilikom posete Vatikanu na povratku kući i sam papa) kao, žrtva pao njegov sopstveni otac. Dad ga je ubio brijačem na jednom usamljenom mestu, a zatim je preko Dovera pobegao u Francusku gde je uhapšen u blizini Fontenbloa. Godine 1844. je deportovan u Englesku i naposletku smešten na odeljenje za mentalno obolele kriminalce bolnice Bedlam. Tu će boraviti do 1864. kada je prebačen u bolnicu Brodmur gde je i umro, 1886. godine.
Tokom ovog perioda nastaje najveći deo Dadovih radova. Iako ih na prvi pogled karakteriše izvesna tematsko-žanrovska nekoherentnost, lako se može uočiti niz lajtmotiva koji će se u njegovom opusu provlačiti do samog kraja. Tu je uradio niz dela koja su protumačena kao amblemi njegove situacije, a posebno mesto pripada enigmatičnoj i čudesnoj slici Majstorski udarac vilinskog drvoseče. U pitanju je nesumnjivo njegova najbolja slika i jedno od remek-dela žanra vilinskog slikarstva. U ovom svom možda i najličnijem delu, Dadu je konačno pošlo za rukom da se oslobodi ograničenja literarnih predložaka koja su, na neki način, trasirala razvoj celokupnog viktorijanskog vilinskog žanra, da odbaci u najvećoj meri taj šekspirovski libreto i da kreira, iako su u njemu svakako ostale neke reference na ove drame, istinski originalno i upečatljivo ostvarenje na kome je radio gotovo deset godina, od 1855. do 1864. Sve ovo možda ne bi ni trebalo da nas previše čudi jer je slika nastala tako što je Dad, po sopstvenom priznanju, gledao u mrlje boje na platnu i u njima je, kao u onoj staroj veštini divinacije iz kapljice mastila, naslutio, video i materijalizovao sa vizionarskom jasnoćom aktere ove slike i sve njene ostale elemente. Upliv razuma je ovde bio sveden na najmanju moguću meru, a očigledno su neki drugi, podsvesni procesi bili na delu.
Zamislite, dakle, da prisustvujete jednom zabranjenom skupu, sceni koja nije namenjena očima običnih smrtnika i počećete da naslućujete delić atmosfere ove slike. Vlati trave se nevoljno razmiču i pred vama se ukazuje jedan sasvim neobičan prizor. Ko su predstavnici tog tajnovitog vilinskog komonvelta, zašto su se svi staleži vilinskog društva, od kralja i kraljice, pa do dendijevski vulgarnog vilinskog polusveta, okupili ovde? Šta to tako pomno posmatraju?
Odgovor na ova pitanja nam donekle pruža pesma naslovljena Eliminacija slike i njene teme – zvane Drvosečin majstorski udarac koju je sam Dad napisao 1865. i koja objašnjava identitet ličnosti slike i pruža neke nagoveštaje o njihovoj motivaciji i smislu scene.
U centru kompozicije je vilinski drvoseča sa podignutom sekirom u rukama koji se sprema da raspoluti jedan lešnik. Svuda oko njega je šarolika menažerija likova (u svojoj pesmi Dad ih identifikuje ponaosob i o svakom ima nešto da kaže) koji posmatraju, razgovaraju, komentarišu predstojeći događaj u atmosferi neizvesnosti i anticipacije koja sugeriše da tu treba da se dogodi nešto veoma značajno, čak sudbinski za sve njih. Među likovima kao što su vilinski konjušar, patuljak monah, političar, vilinski kicoš, služavke, pedagog, pauk tkač itd. posebno se izdvaja figura „Patrijarha” ili „arhi-maga” (kako ga Dad naziva) koji i po liku, a ne samo po tituli, deluje kao arhetipski čarobnjak. U jednoj ruci drži zdepastu batinu, dok se drugom sprema da da znak drvoseči da izvede svoj (kako naslućujemo) sudbonosni udarac. Na širokom obodu njegovog šešira, ako se malo bolje zagledamo, uočava se niz figura: kočije kraljice Mab (u pitanju je prva od eksplicitnih šekspirovskih referenci na ovoj slici) koje vuku čudnovata hibridna stvorenja koja nalikuju ženskim kentaurima sa krilima. Iznad Patrijarha stoje Oberon i Titanija, monarsi vilinstana iz Šekspirove drame San letnje noći koji svojim prisustvom daju posebnu težinu i ozbiljnost ovom skupu.
Da je za Dada ova slika imala poseban značaj govori, pored samog neuobičajenog procesa njenog nastanka, i činjenica da je u njeno gusto tkanje, tu fantastičnu vilinsku tapiseriju, inkorporirao i nekoliko veoma ličnih detalja. Tako se u jednoj od figura najviše zone, hemičara sa avanom i tučkom, može prepoznati lik Dadovog oca Roberta koji je i sam bio hemičar, dok lik samog drvoseče, slučajno ili namerno, ima kosu kakvu je autor ove slike nosio celog života
Naravno, tek treba odgovoriti na pitanje: koji je smisao ove scene?
Jedan konvencionalan odgovor (koji se može naći i na zvaničnom sajtu Tejt galerije gde se čuva ova slika) jeste da Drvoseča treba da raspoluti lešnik od koga će potom biti načinjena nova kočija za kraljicu Mab. Ona se, inače, pominje u čuvenom Merkucijevom govoru u Šekspirovoj drami Romeo i Julija gde se, između ostalog kaže, da su joj kočije načinjene od prazne lešnikove ljuske. Čini se da i sam Dad u svojoj pesmi podupire tu ideju kada pominje da Drvoseča treba da „Rascepi možda za Mab kočiju novu”. Međutim, autoru ovog teksta se to objašnjenje oduvek činilo prilično neadekvatnim za ostvarenje koje u sebi sadrži isuviše mistike i tenzije da bi bilo još samo jedna vizuelna iteracija isuviše eksploatisane šekspirovske tematike, pogotovo što se Dad u svojim stihovima pre poigrava sa tom idejom, nego što je uzima kao zvaničnu verziju.
Postoji i druga teza, koja se daleko bolje uklapa sa celokupnom atmosferom slike. Naime, po njoj su svi akteri ove slike začarani, a sam sudbonosni čin sečenja treba da ih oslobodi dejstva nekakve kobne čarolije. Osnovu za ovu tezu nalazimo u sledećim Dadovim stihovima koji poručuju da su: „Vile, gnomi i elfi i njima slični pribegli / Da reše neki sumnjivi problem samo vilama znan… Moći čarolije silne da popuste / Što veže roba boljeg za goreg / Prevari dušu, telo, posed i kesu / Otključaju tajnu ćeliju ambisa mračnog / Moći što svoju žrtvu ne promaši nikad.”
Ovi stihovi kao da predstavljaju podsećanje na jednu činjenicu koja je mučila i proganjala autora slike od trenutka kada je podlegao ludilu, pa kroz čitav njegov život proveden u inkarceraciji, njegovo uverenje da je sve podložno neumoljivom i tiranskom dejstvu sudbine, te moći što svoju žrtvu ne promaši nikad. Zbog toga se, naposletku, moramo zapitati (iako svesni da nikakvog definitivnog odgovora nećemo naći) ne predstavlja li Majstorski udarac vilinskog drvoseče, sa još nekim njegovim ostvarenjima, Dadov pokušaj da kroz svoju umetnost pobegne od svoje užasne sudbine, svoje tamnice, tajne ćelije ambisa mračnog, možda i spostvenog ludila, tog zova Ozirisovog čije je odjeke čuo celog života.
piše: Branislav Vujčić
