piše: Branislav Vujčić
Od sredine aprila, pa sve do kraja avgusta prostor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, tačnije njegov četvrti i peti sprat, predstavljaće poprište revolucionarne borbe za socijalnu pravdu, ukidanje klasnih razlika, i, uopšte, za lepši, humaniji i pravedniji svet. Izložba Rez – linija – otisak pred ljubitelje umetnosti, klasno osvešćenu publiku, kao i one koji će, posredstvom ove izložbe to možda tek postati, donosi oko stotinak radova socijalno angažovane umetnosti iz muzejske zbirke koji predstavljaju ne samo dragoceno svedočanstvo iz turbulentnog međuratnog perioda – vremena kada, uz svesrdnu pomoć samih likovnih umetnika, kao eksponenata ne samo artističke, već i političke revolucije, dolazi do kodifikacije ideološke potke neophodne za njeno ostvarivanje u praksi – već i iz aktuelne umetničke produkcije kao logičnog i direktnog nastavljača tih, pre svega, idejnih, ali i estetskih stremljenja Na taj način ova izložba efektno spaja prošlost sa modernim, u cilju svojevrsne rekontekstualizacije niza gorućih socio-političkih problema koji ni do danas nisu uspešno rešeni.
Izložba Rez – linija – otisak očigledno stavlja u prvi plan grafiku kao (barem što se likovnih umetnosti tiče) dominantni propagandni medij korišćen u revolucionarnoj borbi. Naime, populistički i propagandni potencijal grafike je bio znatno veći od ostalih umetničkih formi, jer se ona čak i u ekstremnim uslovima, mogla relativno lako reprodukovati, distribuirati i po potrebi kombinovati sa tekstom, što je sve čini propagandnim medijumom par excellence.
Ovaj naziv je, međutim, donekle i varljiv, i toga ćete postati svesni gotovo istog trenutka kada se budete popeli na četvrti sprat muzeja. Pored grafičkog medija, izložba Rez – linija – otisak sadrži i čitav niz radova u drugim medijima, od slikarstva (ulje na platnu, murali) i crteža, preko instalacija, tekstilnih banera, objekata, performansa, fotografija i video-snimaka, do različitih tekstualnih sadržaja, manifesta, natpisa, citata iz revolucionarne literature i sličnog, individualnih ili inkorporiranih u likovnu celinu, kako bi se poruka ovih likovnih radova još preciznije definisala, zablistala u svesti savremenika i podstakla ih na delovanje i smelu političku akciju.
Ta intermedijalnost izložbe Rez – linija – otisak ne samo da predstavlja važan pokazatelj vitalnosti ovih raznorodnih umetničkih praksi, već i krunski dokaz da ove različite artističke modalitete povezuje ne samo određeni estetski, već, pre svega, i etički afinitet, neosporan angažovani kvalitet i programska potreba da se ostvare jasni politički ciljevi.
Radove prezentovane na ovoj izložbi možemo, koristeći hronološki kriterijum, podeliti na dve grupe. Prvu grupu predstavljaju dela umetnika starije generacije, nastala primarno u međuratnom periodu, poglavito u trećoj deceniji 20. veka, mada ima i par radova koji se ne uklapaju u taj vremenski okvir. Izložba Rez – linija – otisak pred publiku donosi reprezentativni izbor iz opusa majstora onoga što se – u zavisnosti od istorijskih okolnosti, vremena etiketiranja i dominantne ideologije – obično označava kao „angažovana”, „socijalna”, „leva”, „revolucionarna” ili pak „komunistička” umetnost. Zastupljeni su Đorđe Andrejević Kun, Oton Postružnik, Marijan Detoni, Đurđe Teodorović, Mirko Kujačić, Antun Zupa, Maksim Sedej, Prvoslav Pivo Karamatijević, Sergije Glumac i Bratislav Stojanović.
Stilski, radovi ove grupe umetnika uglavnom pripadaju takozvanom socijalističkom realizmu, koji su, kao neku vrsta zvanične estetike od koje se, barem u teoriji, nije smelo odstupati, preuzele sve komunističke partije III internacionale (uključujući i KPJ) još od 1932. godine kada je centralni komitet boljševičke partije doneo odluku „O reorganizaciji literarno-umetničkih organizacija”. Međutim, jedan od posebnih kvaliteta izložbe Rez – linija – otisak leži, između ostalog, i u tome da ona ne slika isključivo širokim, sumarnim potezima traumatičnu i kompleksnu panoramu međuratnog perioda i globalne tendencije onog vremena, već, zahvaljujući umešnom izboru radova, takođe dopušta da se oseti „lokalni” kolorit i da se na mikro, individualnom, planu nasluti umetnička i personalna evolucija pojedinih autora, pa čak i pojedine prelomne tačke koje predstavljaju prekretnice u tom razvoju.
Na izvestan način, ova izložba predstavlja zaista posebno iskustvo – istovremeno i turobno i oslobađajuće, deprimirajuće i stimulativno, često konfliktno i kontradiktorno, a naposletku i katarzično. Iako će vam se katkad činiti da šetnja kroz njene eksponate predstavlja bolni defile kroz galeriju revolucionarnih užasa, socijalnih nepravdi, beznađa, lične i kolektivne tragedije – toliko je njena tematika potresna, a vizuelni jezik kojim autori pričaju svoju priču sirov, beskompromisan i do krajnosti ogoljen od suvišnih afektacija – ona nipošto nije lišena nade. Naprotiv, taj dijalektički polaritet, imanentni sukob suprotnosti, predstavlja proračunat efekat socijalne umetnosti: da šokira, potrese, ali i nadahne i pokrene na delanje.
Upravo zato radovi Kuna, Postružnika, Detonija i ostalih umetnika, prikazuju različite aspekte društvenog života, naravno u negativnom svetlu, jer takva je bila i autentična vizura samih autora. To nam pokazuje, recimo, izbor iz Kunove čuvene mape Krvavo zlato (1936) inspirisane njegovim jednomesečnim boravkom u Boru. U pitanju je potresna reportaža o zverskoj eksploataciji novopečenih rudara, nekadašnjih seljaka, u paklu rudnika bakra i njihovoj više nego sumornoj svakodnevici. Stilski ova serija drvoreza predstavlja upravo jedan od onih gorepomenutih prekretnica u opusu umetnika koji je lično posvedočio užasima kapitalizma, epifanijski momenat konačnog socijalnog osvešćivanja kada je Kun odstupio od poetskog realizma, čiji mu se izraz morao činiti neadekvatnim za tematiku ove težine i kalibra, i prigrlio estetičke doktrine socijalnog realizma kao najpogodniji način za beskompromisno ostvarivanje svojih namera. A da je Kun u tome u potpunosti uspeo, govori i činjenica da je, odmah po štampanju u Starom Bečeju, mapa Krvavo zlato zabranjena.
Vredni pomena su i linorezi iz mape Predgrađe (1933) Maksima Sedeja, drvorezi iz mape Ribari (1934) Mirka Kujačića, drvorezi iz mape Tamne varijacije (1939) Antuna Zupe, linorezi iz mape Zemlja (1938) Prvoslava Pive Karamatijevića i drugi. Meni su, na primer, posebnu pažnju privukli linorezi iz mape Cvjetovi mašte (1941) Marijana Detonija, jer, na izvestan način, tematski, pa i stilski, stoje po strani od ostalih grafika prikazanih na izložbi, možda zato što su delimično nastale pod uticajem jedne umetničke struje koja je na našem prostoru koegzistirala paralelno sa socijalnim realizmom – nadrealizma. U njima je antropomorfni element potpuno izostavljen, a dominiraju floralni motivi, čudnovato cveće, preteće, podivljalo i groteskno, kao da izrasta iz nekog krvlju natopljenog tla. Slično važi i za drvoreze iz mape Metro (1938) Sergija Glumca, onespokojavajuću viziju pariskog metroa, koja gotovo da podseća na estetiku filma Metropolis Frica Langa.
Drugu grupu radova predstavljaju socijalno angažovana dela savremenih umetnika, kao što su Rene Redle, Vladan Jeremić, Miloš Miletić, Mirjana Radovanović, Siniša Ilić, Bojan Đorđev, Darinka Pop Mitić i drugi. Zbog svoje tematske raznolikosti, kao i činjenice da su rađeni u različitim medijumima i formatima, ovi radovi predstavljaju mnogo manje koherentnu celinu od prethodne. Međutim, pored toga što koriste tipičnu ikonografiju socijalističke umetnosti, njima je, čini se, zajedničko to što njihovi autori često nastoje da vode neku vrstu dijaloga sa delima umetnika iz međuratnog perioda, ili pak predstavljaju referencu na njih.
Delo koje dobro ilustruje ovu tendenciju, a koje, zbog svoje monumentalnosti, svakako nećete moći da prenebregnete je narativno/tekstualni mural Darinke Pop Mitić Budućnost prošlosti (2023) koji u seriji gotovo stripskih sekvenci priča o nastanku Kunove čuvene mape Krvavo zlato. Upečatljiva je i mapa linoreza Čežnja za slobodom i jednakošću (2023) Miloša Miletića i Mirjane Radovanović koja koristi upravo ovaj postupak, a inspirisana je grafikama Otona Postružnika i delom Vesti iz nigdine viktorijanskog umetnika i protosocijaliste Vilijema Morisa, premda vizuelno mene najviše podseća na ilustracije Jozefa Lade za knjigu Doživljaji dobrog vojnika Švejka u Prvom svetskom ratu.
S obzirom na to da izložba Rez – linija – otisak sadrži znatan broj radova koji zauzimaju čitava dva sprata Muzeja savremene umetnosti, možda se pitate koji je najbolji način da pristupite toj masi materijala? Zanimljivo je da su se autori izložbe odlučili da, prilikom postavke i rasporeda radova, ne slede hronološki kriterijum, kako se to možda na prvi pogled moglo očekivati. Umesto toga, radovi umetnika međuratnog perioda i savremenih stvaralaca dati su izmešano. Moguće je da razlog ove odluke prosto leži u tome da je prostor ova dva sprata muzeja arhitektonski rešen dosta otvoreno i fluidno, te nije pogodovao ovoj vrsti segregacije, a možda su motivi za to i dublji. Možda je staro pomešano sa novim jer je namera autora bila da još jednom povuku paralele između međuratnog perioda i sadašnjeg trenutka, kako bi nas opomenuli da ljudska patnja i socijalna nepravda i dalje predstavljaju sponu i zajednički imenitelj između ova dva vremena.
Kako god, gotovo svaki od ovih radova (pogotovo mape međuratnih majstora grafike) sami po sebi zavređuje punu pažnju publike, a objedinjene na ovaj način, čine izložbu Rez – linija – otisak neizostavnom destinacijom za sve ljubitelje socijalno angažovane umetnosti, kao i sve one koji gaje kritički odnos prema društvenoj stvarnosti. Izložba traje od 13. aprila do 28. avgusta, i naša topla preporuka je da svakako ne bi trebalo da je propustite. Ne sumnjamo da će svaki rez biti nepovratno urezan u vašem umu, svaka linija u pamćenju neizbrisiva, svaki otisak permanentno utisnut u svest posmatrača.
maj, 2023.
