Piše: Ivan Veljković
Izvor slika: Maverik
Crtež: Alfonso Kasas
U prošlom broju…
„Nemojte da vas izgled vara, jer nije u pitanju monstrum.”
Alfonso se trudi, narode. Trudi se da ustane ujutru, da zapravo sedne i radi, da svoje ideje plasira urednicima. Trudi se da provodi vreme s dečkom, da ne preteruje kada ga nema ili kad se ne javi odmah. Trudi se da ne besni oko banalnih stvari i da se usredsredi na obaveze.
Trudi se, ne zezam vas. Problem je što mu oni ne daju da diše.
E sad, ko su to oni? Ako pročitate strip MonstrUMozni, videćete još na korici kako Alfonso Kasas, u karikaturalnom autoportretu, stoji okružen kreativno kreiranim kreaturama. Jedna ima očitu i impozantnu belu masku na licu. Druga izgleda kao enormni zec bez usta. Treća izgleda kao crna masa i ima ogromna usta. Četvrta izgleda kao ptica koja nije impresionirana. Peta izgleda kao ona ponjava koju je vaša baba stavljala na patos šupe, odmah pored starog dušeka i gajbe staklenih flaša Jagodinskog piva. Šesta izgleda kao pokemon Muk. Sedma izgleda kao oblačić koji setno osmatra. Osma i deveta su slične, obe čisto bele i malečke, obe visprene i razigrane.
Dok teče strip, biće vam, maltene odmah, jasno o čemu je reč. Kasas je izuzetan crtač i vickast pisac, ali suptilnost mu nije jača strana. Štaviše, toliko je nesuptilan da će u ovom albumu, za vaše vizuelno zadovoljstvo, dati bezmalo 22 dvolisnice, 22 diptiha, koji sadrže jednu scenu, odnosno jedan kadar, jednu vizuelnu ideju. U stripu koji ima 144 stranice, to je mnogo nesuptilnosti. Ako bih vam pritom nabrajao koliko preko toga ima splash strana, odnosno tabli koje imaju samo jedan kadar preko cele stranice, taj broj se znatno povećava.
No, to je nesuptilnost u crtežu. Nesuptilnost u ideji je isto očita – sve navedene kreature su zapravo aspekti njegove ličnosti. Preciznije, to su aspekti koji ga sputavaju u životu, uslovno rečeno mane. Neimpresionirana ptica predstavlja traume iz prošlosti i nemogućnost da Alfonso nastavi dalje. Predstavljena je u obliku prerasle antropomorfne igračke ptice koja klima glavu i navodno zauvek pije vodu, u nas poznata kao ptica pijanica, a koju je navodno video kao klinac u jednom izlogu dok je šetao sa majkom. Zec predstavlja anksioznost zbog budućnosti, paniku od onoga što se možda može desiti usled pogrešno napravljenog koraka. A nema budućnosti i prošlosti bez sadašnjosti. Nju, u vidu straha, predstavlja crno čudovište sa enormnim ustima i vazda je tu da omete Alfonsa da postigne nešto odmah, sada, čak i ako je to nešto sitno i nebitno. Socijalna anksioznost je tu u vidu odrpanog lutkoida koji ne priča mnogo, ali je tu da u zadnji minut saseče bilo koji plan koji je Alfonso imao, i to uz banalni izgovor. A kad Alfonso i uspe da uradi nešto, bilo to izlazak, druženje s partnerom ili rad na stripu, osoba sa maskom je tu da ga podseti da samo folira – ovo je milenijalski popularni sindrom uljeza.
Međutim, nekad kada Alfonsu i krene dobro, pokemonoliki mulj ga navede da kaže nezamislivo sagovorniku, i taj mulj su njegove manifestovane toksične misli. Crno klupko kojeg nema na naslovnoj predstavlja bes, ali onaj bes koji se gradacijski širi i nemoguće ga je odmotati. Tu je kad god Alfonso ne uspe u nečemu, pa se taj niz neuspeha mota i mota dok ne postane Gordijev čvor. Ne može čak ni da zaspi i pobegne u svoje snove, jer ga onda napadaju slatka sijalicolika stvorenja, male i dosadne sumnje. Neke od tih sumnji su za ono što je trebalo da uradi, ali nije, a neke su za ono što je uradio, ali sa nesigurnošću da je to nešto bilo dobro ili pozitivno. Tuga je tu najsuptilnija, onaj setni oblak, i dolazi uglavnom kada depresija udari i kada Alfonso prosto ne može da funkcioniše.
Kasas jako dobro vizuelizuje pritiske ovih problema. Pretrpani mali stan, konstantne pridike i nerviranja, nedostatak hrane, nedostatak sna, uvrede i insinuacije, sve to potiče od njih, odnosno preciznije, sve to potiče od samog Alfonsa. Ali problemi koje doživljava mu deluju toliko veliki da gotovo fizički zauzimaju prostor – preciznije, preuzimaju prostor od njega. I za prosečnog čoveka to bi bilo mnogo. Šta onda reći o umetniku kojeg sopstvena kreativnost guši? Zasvirati kakav tihi, melanholični džez standard dok gledamo entropiju uživo? Lamentirati jaz koji kao da je dubok čitav jedan kontinent?
Nego, nešto drugo privlači pažnju kod Kasasa, ali ’ajde da se fokusiramo na njegov crtački stil, njegov smisao za humor i njegovu tematiku. U biti, ovo mene jedan kroz jedan podseća na radove Zoi Torogud. Poput nje, Kasas se isto služi alegoričnim predstavama sopstvenog ja da čitaocu dočara kroz šta sve prolazi. Pritom, crno-beli indie stil i neretko zalaženje u manga kadriranje dodatno ojačavaju ovu konstataciju. A tu je i samopotcenjujući humor svojstven oboma autorima. Kasas, i pored naočigled svaljivanja svojih problema na kreature u svom životu, od prve do poslednje table zbija šale na svoj račun. Zoi to radi vizuelno, promenom aspekta svoje ličnosti u različite varijante Zoi, dok Kasas to češće radi rečima (ako ne računamo monstrume u njegovom stanu, razume se).
Kasasov crtež je, pritom, izvanredno čist i sveden. Likovi se fluidno kreću, izražavaju emocije na živi, primetni način, i postoji dosta kinetike iako je ovo u biti sporija priča. Igranje senkama i crnilom je takođe igrarija jednom veštom ilustratoru poput Kasasa, gde je nekad dovoljno da samo jedan kadar u moru crnila kaže čitaocu upravo šta se događa i kakva je atmosfera. Vidi se da je milenijalac, kako po vizuelnom jeziku, tako i po odabiru tematike (i činjenici da je najveći deo njegovog opusa (auto)biografski). Samim tim, MonstrUMozni će kao album biti bliski ne samo trenutnoj garnituri autora i fanova stripa, već i mlađim generacijama, pogotovo onim koje muku muče sa sličnim problemima.
I da, to treba posebno apostrofirati. Ovaj strip je vremenska kapsula 21. veka. U njoj se bez pardona predstavlja sve ono što moderni čovek ubraja u svakodnevicu – problemi psihološke prirode, otuđenost, izolacija, sindrom uljeza, redovni odlasci na psihoterapije, zavisnost od moderne tehnologije, učmalost nastala usled nemogućnosti napretka (u tuđim koliko i svojim očima)… Da nekome za 50 i više godina date ovaj strip, bez imalo sumnje bi rekao: Gle, kako retro, baš u fazonu dve hiljade dvadesetih!
Jašta, ne treba da pročitate MonstrUMozne samo zbog tog aspekta. Ponavljam, genijalni crtež, dobro kadriranje i vešto pripovedanje i više nego dokazuju umeće Kasasa i kvalitet ovog dela. Ne dajte se predati svojim malim i velikim monstrumima, veli on. Šta još veli? Na vama je da saznate. Ja već znam. A zna i autor, onako pobliže.
jun, 2026.
