piše: Ivan Veljković
U prošlom broju…
„Pa, ponoviću da je strip izašao 1995. godine. To je bezmalo godinu dana nakon što je indie strip Vrana dobio svoju izvanrednu filmsku adaptaciju sa pokojnim Brendonom Lijem u glavnoj ulozi, a čak godinu dana pre nego što će Supermen: animirana serija iz ispraksovanih ruku Brusa Tima i Pola Dinija da dođe na male ekrane.”
Umetnost imitira život, kako kažu i Platon i Aristotel. I premda se mnogi autori, poput Oskara Vajlda, ne slažu s tim, teško je ignorisati činjenice. Najbolji pokazatelji ove floskule jesu autori koji su stvarali nakon velike traume. Primera radi, poznato je da je Džordž Lukas, dok je sa Spilbergom radio na drugom delu Indijane Džounsa, prolazio kroz nimalo prijatan razvod, te je to jedan od razloga zašto je film bio tako mračan i krcat morbidnim scenama. Hauard Filips Lavkraft je Ktulua stvorio na osnovu sopstvenog straha od duboke vode, parališućeg, moram da dodam (pritom, obrisi toga se mogu videti i u drugim njegovim pričama).
Bob Ros – da, taj Bob Ros, uvek opušteni i pozitivni slikar koji je na hiljade pejzaža slikao za publiku širom sveta – retko je kada pokazivao svoje negativne strane gledaocima njegove emisije. Međutim, kada je njegova supruga preminula od raka 1992. godine, serija slika koju je tada radio je bila nešto mračnija, a i sam Ros je uvukao par detalja o tome u naraciju. A za manga fanove, samo treba istaći kroz koje probleme je Asano Inio prolazio i šta tačno misli o manga industriji, što apsolutno sve njegove stripove stavlja u potpuno novo svetlo.
Sve je ovo jedan lep uvod u magnum opus američkog strip autora i ilustratora Džejmsa O’Bara. Rođen kao siroče, O’Bar je već bio predodređen za neopisivo težak (ali pak interesantan) život. Sa 18 godina, sveže devastiran, O’Bar će se registrovati u marince, odakle će biti i uklonjen izvesni broj godina potom. Što je i dobro jer – da je ostao, ne bismo dobili jedno od najinteresantnijih ostvarenja u devetoj umetnosti.
Za sve vas koji ste čuli za termin Vrana, u glavi vam je nesumnjivo film iz 1994. godine, sa, nažalost, pokojnim Brendonom Lijem u – takođe nažalost – njegovoj poslednjoj filmskoj ulozi. I premda je film od tada pa do danas iznedrio solidnu franšizu, ne treba zaboraviti da je sve krenulo od O’Barovog stripa, izašlog (O’Barovog, a i mog) rodnog januara davne 1989. godine u antologiji Caliber Presents #1 izdavača Caliber Press. Od tada, Vrana serijal je prošao nekoliko izdavača – Tundra Publishing, Kitchen Sink Press (sabrano izdanje upravo ovog izdavača je tema ovog teksta), London Night Studios, Image Comics, Pocket Books, Gallery Books, IDW Publishing. Strip je od relativnog anonimusa postao fenomen pop kulture, do te mere da se upravo radi rimejk prvog filma (odmah da vas upozorim, ne izgleda najbolje).
No, vratimo se mi na originalnu Vranu. Premisa je jednostavna – mladić Erik i njegova verenica Šeli postaju žrtve grupice krimosa. Erik postaje svedok brutalnog mrcvarenja, silovanja i ubistva Šeli, i sam upucan u glavu, paralisan i nemoćan da uradi bilo šta sem da gleda u ovaj užas. Nakon smrti u bolnici, Erik vidi jednu vranu i, ničime motivisano, vraća se u život. Sleduje mu samo jedno – pronađi ubice svoje verenice, sistematski ih poubijaj jednog po jednog, i skončaj sopstveni život nakon izvršene osvete.
O’Bar je imao vazda materijala za pisanje. Pre nego što je otišao u Nemačku kao marinac, nažalost, doživeo je to da mu verenicu, Beverli, automobilom ubije pijani vozač. Dodatni podstrek na ovu tragediju je bio članak u novinama koji je O’Bar čitao o tome kako je neko u Detroitu ubio mladi bračni par za verenički prsten vredan jedva 20 dolara (a s obzirom na to da su moderni novinari neretko korumpirano smeće – nažalost, u stvarnom svetu nemamo Klarka Kenta niti Pitera Parkera – mogu da zamislim kakav je naslov stajao u novinama za tu priču i kako je mladi, sveži udovac O’Bar to doživeo). Skrhan, umetnik je na trenutak ostavio sve one priručnike za borbu koje je crtao u vojsci i mukotrpno gradio priču o Eriku.
Muzika je isto igrala ogromnu ulogu u kreiranju Vrane. O’Bar je sam lik Erika bazirao na pevaču grupe Bauhaus Piteru Marfiju, s tim što se u šminci – sada već legendarnom klovnovskom izgledu Vrane kao lika – nazire pomalo i Robert Smit iz grupe The Cure. Sem ovih bendova, O’Bar će kroz strip provući i Joy Division, New Order, Big Black… No, interesantno je navesti da će se i pesnici minulih vekova takođe naći na tablama Vrane, bili oni Artur Rembo, Rouz Fajlman, Lois Vikli MekKej ili Volter. I od ove selekcije imena možemo da shvatimo u kom stanju je bio O’Bar kad je pisao priču o Eriku.
A priča o Eriku je samo naizgled naivna, kako izvesni kritičari tvrde. Štaviše, u 90% slučajeva ćete čuti kako je Vrana film, parafraziram, „jedina filmska adaptacija stripa koja je objektivno bolja od svog originalnog strip predloška”. Kao prvo, to nije ni približno slučaj, s obzirom na to koliko em igranih, em animiranih filmova i serija imamo koje dobrano prevazilaze izvorni materijal (pogotovo ako uzmemo Marvel i DC u obzir). A kao drugo, strip Vrana – uz dužno i zasluženo poštovanje prema ekipi filmske adaptacije – bez pogovora je bolje delo od istoimenog filma.
Prodiskutujmo zašto je to slučaj. Kao prvo, strip je rađen u crno-beloj tehnici, nesigurnom crtačkom rukom, grubog senčenja i sa mnogo iregularne anatomije. Ovo je s namerom rađeno da dočara dekadentnost sveta i izopačenost koja je od Erika napravila Vranu. Filmska adaptacija je u tom domenu previše čista i ispeglana za evociranje tih konkretnih emocija. Kao drugo, dijalozi i monolozi, premda ponekad pomalo trapavi, zasigurno zvuče prirodnije i neusiljenije od filmskih. I kao treće, kod stripa nemate postmodernog foliranja – ono što vam kaže da dobijate, vi dobijete. Erik hoće osvetu. Erik dobija osvetu. Erik umire posle osvete. Gotovo.
E sad, naravno da će u priči biti ipak više detalja od toga, ovo samo malo karikiram za čitaoce. Naime, Erik se tokom stripa, lociran u svojoj matoroj kući, priseća svog suživota i veze sa Šeli i to ga izjeda iznutra. Neretko seče sopstvene vene, samopovređuje se, kasapi sopstvenu kožu tek koliko da oseti nešto. Mačka Gabrijel, koja mu pravi društvo negde od sredine priče, očito je tu kao zamena za intimnost koju je imao sa Šeli, i ne pomaže mu u zaceljivanju. Ništa tu ne pomaže, što je i sam O’Bar shvatio upravo radom na ovom stripu. Kako će i sam reći tokom jednog intervjua, strip je trebalo da bude njegov terapijski mehanizam, izduvni ventil. Ali umesto da se oseća bolje, on se osećao gore. Svakom novom tablom. Moćne emocije se evociraju u Vrani i zato priča deluje nebitno naspram crteža i osećaja koji budi u čitaocu.
Opet izostavljam neke krucijalne detalje iz priče, jer smatram da se Vrana treba samostalno pročitati i doživeti. Ali zatvoriću ovaj tekst uz nekoliko trivija. Naime, sem priče o Eriku (kratki intro, pet brojeva i nešto materijala pride, sve skupljeno u jedan tom i reizdano masu puta), izašlo je na desetine i desetine naslova u serijalu Vrana, što stripova, što romana i novela. Ali Džejms O’Bar je autor vrlo malog broja istih. Naime, 1996. godine je, kao koscenarista u saradnji sa Džonom Vagnerom (i uz crtež Aleksandra Maleeva) radio mini-serijal The Crow: Deadtime. U kolekciji The Crow #0: A Cycle of Shattered Lives, izdatoj 1998. godine (Kitchen Sink Press, 48 stranica, mnogo košta na Ibeju) O’Bar je jedan od desetak saradnika koji su kreirali nove, standalone priče o Vrani. Već naredne godine izlazi zbirka kratkih priča The Crow: Shattered Lives & Broken Dreams (izdavač Random House), koju je O’Bar samo uređivao (zapravo, kouređivao; drugi urednik na istoj je bio Ed Krejmer). Onda sleduje pauza od bezmalo 14 godina pre nego što se O’Bar vratio Vrani u direktnom, kreativnom kapacitetu – i to sa dva mini-serijala, The Crow: Skinning the Wolves (2012, crtač Džim Teri) i The Crow: Curare (2013, crtač Antoan Dode), oba u izdanju IDW Publishing. U poređenju sa ogromnim brojem stripova, romana i filmova, O’Bar je izuzetno malo bio aktivan na svojoj kreaciji, iako ona i dan-danas redovno izlazi.
Ali to ne znači da ju je napustio. Kao neko čiji je DNK bukvalno u Vrani od prve do poslednje povučene crtice, O’Bar će uvek figurirati u ovom serijalu na neki način. Zaključiću tekst direktnim citatom, pa vi i sami prosudite da li je uopšte moguće imati Vranu bez O’Bara, i obratno:
„Ja sam greška pilota,
Ja sam patnja ploda,
Ja sam nasumični hromozom…
Ja sam sirovo, neobuzdano ludilo…
Ja sam strah…”
april, 2024.
