piše: Pavle R. Srdić
Otkad sam se odlučio da uđem u poduhvat pisanja ove kolumne, moram priznati da ni za jedno izdanje nisam imao povoda da pišem. Sve teme su dolazile kao predmet ličnog saznanja za priču o nekoj pesmi ili pak kao posledica tumaranja po internetu. Kako je kod komšije sve nekako interesantnije i slađe iako nema mnogo razloga za to, jedan događaj iz susedne nam Hrvatske bio mi je dobra inspiracija, ali i razlog da napišem ovaj tekst. Elem, dana 18. februara, ove, 2020. godine, hrvatska (i jugoslovenska) muzička diva Josipa Lisac je, na inauguraciji Zorana Milanovića, kao petog predsednika Republike Hrvatske, izvela državnu himnu. Svi su stajali mirno i slušali višeminutno, uglavnom soul trilerima produženo izvođenje. Ali, sa poslednjim tonovima himne, počele su i momentalne podele hrvatske javnosti. Od maestralnog izvođenja legendarne pevačice do svetogrđa i vređanja naroda i nacije podrugljivim pevanjem punim krivljenja teksta i melodije. Kulminiralo je krivičnom prijavom protiv Liščeve, koju je podneo izvesni Boško Županović, koji je poznat po ovakvim prijavama protiv poznatih ličnosti u Hrvatskoj. Sad vam ostaje samo da zamislite Josipu u nekom ekstravagantnom izdanju kako daje izjavu u policiji i pred javnim tužiocem.
Možda je bila koja reč više o slučaju gospe Lisac, ali morao sam i o inspiraciji. O čoveku koji je takođe izvodio svoju nacionalnu himnu na vrlo inovativan, savremen i originalan način već sam pisao. Reč je o francuskom šansonjeru Seržu Genzburu, a kada sam prošli put pisao o njemu (16. broj časopisa KUŠ!) bio je u ulozi strastvenog izvođača sa dve njegove ljubavi, Brižit Bardo i Džejn Berkin. Nekako, uvek kada vidim, čujem ili pomislim na ovog čoveka, pomislim na Tomu Zdravkovića. Pored činjenice da pomalo liče, ali pomalo, kao i da su, pored pesme, imali velike zajedničke ljubavi – alkohol i noćni život, Toma i Serž su imali i zajednički umetnički izazov u vidu izleta u druge muzičke pravce. Mnogi ljubitelji muzike Tome Zdravkovića ne znaju da je on bio veliki ljubitelj savremene popularne muzike – meksikanaca, šlagera, šansone, kancone, ali i ruskih romansi. Neretko ih je uvrštavao u svoj repertoar, a postojao je i osetan uticaj ovih melosa na njegove pesme. Sa druge strane, Genzbur je multižanrovski umetnik. U toku svoje karijere snimao je šansonu, džez, rok, fank, dens, pa čak i elektronsku muziku. Ali ekskurzija u rege muziku dići će prašinu oko njega i izazvati popriličan potres u francuskoj javnosti.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, Genzbur, vođen nekim novim uticajima, pre svega savremene popularnosti rege muzike kroz Boba Marlija, zaputio se na Jamajku, kao izvor inspiracije za novu ploču u rege tonu. Na Jamajci je okupio ekipu dokazanih jamajčanskih muzičara poput Robija Šekspira i Slaja Danbara, članova popularnog rege dua Slaj & Robi. Za one koji nisu dobro upoznati sa rege muzikom, Robi Šekspir je jedan od najvećih rege basista, a Slaj Danbar se smatra patrijarhom rege bubnja, za koga je čuveni britanski muzičar Brajan Ino rekao da je on verovatno negde vezan na Jamajci u jednom studiju i da svim jamajčanskim izvođačima svira bubanj, aludirajući na njegov uticaj i prepoznatljivost. Prateće vokale pevao je sastav The I Threes, čiji je član bila i supruga Boba Marlija, Rita. Njeno učešće u Genzburovim projektima je naišlo na Marlijev bes i neodobravanje, jer je Rita morala da peva erotske tekstove, a tu je bio i strah od ženskaroša i zavodnika kakav je bio Genzbur.
Te 1979. kao naslovna numera albuma, a druga po redosledu, pojavljuje se pesma Aux armes et cætera, rege obrada francuske državne himne Marseljeze. Naslov pesme suštinski je poklič sa početka refrena Marseljeze:„Aux armes, les citoyens!”(„Na oružje, građani!”), dok et caetera predstavlja latinski izraz za „i tako dalje”. Tekst pesme se sastoji od četiri strofe – prve dve strofe su suštinski prva strofa Marseljeze, treća strofa pesme je prva polovina šeste strofe, dok je četvrta strofa prva polovina sedme strofe francuske himne.Ono što će ostati zabeleženo u istoriji popularne muzike jeste reakcija na ovu pesmu. Desničarske političke organizacije i društva francuskih ratnih veterana momentalno su osudile ovu pesmu na propast, a dolazile su i pretnje smrću samom pevaču. Biograf Šarla de Gola, francuski novinar Mišel Droa, u Le Figaro-u je dao zapaljiv osvrt na Genzburovo delo, dajući, uz antisemitske ocene (Genzbur je bio Jevrej), komentar da Genzbur želi da profitira na nacionalnoj himni, te da mu ništa nije sveto. Neizbežne su bile i demonstracije, kao i okupljanja pomenutih na mestima gde su bili zakazani Genzburovi koncerti, u cilju njihovog otkazivanja.
Jedan takav koncert u Strazburu je pretio da eskalira u opšti metež i linč samog pevača i njegove prateće grupe. Na koncert su došli pripadnici padobranskih jedinica francuske vojske, kao i francuski vojni veterani, koji su, uzvikujući uvrede i pretnje, nameravali i da se fizički obračunaju sa samim Genzburom. No, pevač se smelo popeo na binu, uzeo mikrofon u ruke, podigao pesnicu u vazduh i bez instrumentalne pratnje zapevao Marseljezu. U prvi mah zbunjeni vojnici i veterani, sa vojničkim pozdravom su uzeli učešće u pevanju himne. Taj televizijski snimak je obišao celu državu, i od satanizovanog Genzbura napravio je borca za očuvanje francuske tradicije i nosioca luče Francuske revolucije i republikanizma. Naravno, pored pozitivne slike, Genzbur je, svesno ili nesvesno, napravio dobar marketinški potez, jer je porasla prodaja novog albuma i singlova.
Genzbur je bio pionir rege muzike u Francuskoj, jer, iako možda ne prvi francuski rege muzičar, bio je najpoznatiji rani izvođač ovog žanra u Francuskoj i jedan od prvih u Evropi uopšte. S obzirom na to da je to bio jedan, relativno nov žanr za Evropljane, ova pesma nije zabeležila neke značajne pozicije na top-listama tog vremena. No, neosporno je da su dugi i topli karipski dani, crne žene, rum i marihuana doprineli dobrom štimungu za još jedan rege album Serža Genzbura, ovog puta snimljenog na Bahamima, dve godine kasnije. Godine 2003. album Aux armes et cætera, remiksovan je u dab stilu (dab – engl. dub, podvrsta rege žanra), a sa njim i naslovna pesma, te je, i dvanaest godina nakon Genzburove smrti i u novom ruhu, album izmamio pozitivne kritike.
I ova priča ima kraj, i to vrlo pozitivan i zanimljiv. Serž Genzbur će 1981. godine, na jednoj aukciji, kupiti originalni rukopis Marseljeze, sa potpisom autora Kloda Žozefa Ružea de Lila. Verovatno je to učinio u inat svima koji su ga kritikovali. Kada je pazario rukopis, javno ga je objavio, a tada se ispostavilo da je sam De Lil, umesto da iza svake strofe piše refren, pisao samo početne reči sa nastavkom „i tako dalje…”, što je izraz „Aux armes et cætera”! Razlog je jasan, pisca teksta francuske himne je mrzelo da posle svake strofe prepisuje tekst refrena, pa je samo pisao prve reči i dodavao „i tako dalje”. Posle ove objave, Genzbur je, očekivano, likovao i svima i svuda stavljao rukopis pod nos, navodeći da je on izvornije pevao Marseljezu nego bilo ko, s obzirom na to da originalni rukopis tako glasi.
Vratimo se na slučaj gospe Lisac, samo kratko. Možda će se u Univerzalu, Deki, EMI-ju, Kolumbiji ili nekoj drugoj stranoj izdavačkoj kući naći neki snimak Ive Robića sa krunerskim izvođenjem hrvatske himne, pa da ima svojevrstan alibi, da nije prva pevala himnu na neki drugi način. Šalim se, ne treba joj, ali barem zna ko joj šta misli.
april, 2020.
