piše: Dorijan Dobrić
Malo je filozofskih dela koja govore o svemu. Još je manje dela koja su u stanju da obuhvate sve o svemu i iz jedne perspektive sagledaju celokupnu stvarnost, onakvu kakvom je čovek poima. Delo koje je ovo postiglo, a koje se ne može u potpunosti ni nazvati delom, jeste Poredak diskursa Mišela Fukoa. Ovo delo je transkripcija njegovog inauguralnog predavanja na Koležu de Franse (Collège de France)1970. godine, gde on izlaže uopšteno kojim temama će se sve baviti tokom svog rada na fakultetu. Međutim, kako to diktira slučaj, ovo delo je mnogo više od toga.
Da bismo objasnili šta Fuko podrazumeva pod diskursom, poći ćemo od jednog jednostavnog primera. Zamislite da iznajmljujete stan i da morate mesečno da plaćate kiriju koja iznosi izvesnu količinu novca. Jedan dan stiže poziv od stanodavca koji javlja da se kirija povećava. Kada priupitate koji je razlog povećanja kirije, dobijate odgovor da se tržište jednostavno menja i da je neophodno ići u korak s tim istim tržištem i da taj stan jednostavno ne može da izostaje. Tim činom su pokazane dve stvari: stanodavac priznaje, iako nesvesno, da je on sam konstituent tog istog tržišta i, budući da zna kako teku tržišni trendovi, automatski ga kontroliše. Njegovo znanje o tržištu mu jednovremeno daje i izvesnu moć nad njim. To je upravo i Fukoova poenta: nema nikakve razlike između znanja i moći. Znanje je uvek ispoljavanje moći i moć je uvek funkcija znanja. To nije prosta izjava da je znanje moć, da jedno implicira drugo, nego se zapravo radi o ekvivalenciji – mi razlikujemo dva pojma jezički, ali suštinski se radi o jednom te istom. Moć ovde ne bi trebalo shvatiti kao političku moć, jer poredak diskursa ne zalazi samo u političku sferu, taj poredak duboko prodire u svaki procep ljudskog postojanja, te se on najviše može sagledati kroz jezik.
Diskurs je više od mišljenja i proizvodnje značenja, on izgrađuje samo telo, svesnu i nesvesnu misao, realnost samu. Najpoznatiji primer kojim se Fuko služi u svom delu tiče se progonstva sofistike iz antičke filozofije. Ako su Gorgija i Protagora ukazali na nedostatke jedinstvenog, neosporivog značenja pojedinačnih pojmova kao što su pravda, dobro ili lepo, onda je bilo neophodno ustanoviti apsolutizam naspram sofističkog relativizma i brzopotezno regulisati diskurs univerzalija, jer, ukoliko se prihvati da je svaki od ovih pojmova moguće relativizovati (kako epistemološki, tako i kulturološki), onda je diskurs ugrožen, njegovi temelji se urušavaju i čitava percepcija postaje prazna.
Fuko govori: „Od kada su igre i trgovačke aktivnosti sofista prognani i od kada su njihovi paradoksi bili, s više ili manje sigurnosti, ućutkani, čini se da se zapadna misao starala da diskursu ostavi što je moguće manji prostor između misli i govora; čini se da se zapadna misao starala o tome da diskurs izgleda kao da nije ništa više do određenog premošćavanja obala mišljenja i govorenja, da nije ništa drugo do misao obučena u svoje znakove, koju su reči učinile vidljivom, ili pak da diskurs nije ništa drugo do same strukture jezika aktivirane da proizvede efekat značenja.”
Analizom ovog pasusa možemo ispričati čitavu istoriju zapadne filozofije i koncepcije mišljenja. Vekovima se smatralo da jezik nije ništa drugo do slika stvarnosti, ogledalo u kojem se vidi postupak, pokret; prosti opis onoga što se događa u svrhu prenosa informacije o onome što se događa. Potreban je bio 20. vek da se ova predrasuda uzdrma, kako u kontinentalnoj, tako i u analitičkoj tradiciji. Analitički filozofi su, prvenstveno u etici, videli da deskriptivizam jednostavno nije adekvatna teorija o moralnim iskazima, te su pribegavali raznim rešenjima: jedni su govorili da moralni iskazi nemaju nikakvo značenje, drugi da su oni samo artikulisani izlivi emocija, a treći da takvi sudovi imaju značenje, ali su svi lažni. Analizom jezika samog, jezik je izgubio svoju osnovnu svrhu i od tada, često neuspešno, pokušava da joj se vrati. Filozofi kontinentalne tradicije su nudili izmišljanje novog jezika, uvidevši ontološku natopljenost univerzalija i bitnih pojmova, što katkad dovodi do optužbe za nerazumljivost. Koje god da je rešenje, dijagnoza je jasna: jezik je opasna stvar i njim se mora rukovati uz neizrecivu opreznost.
Na to je Fuko mislio kada je ukazao na smanjivanje prostora između misli i govora: ideal zapadne misli jeste da svaki naš artikulisani pokret grla koji ispušta zvuk bude istinit, te u toj težnji ka istinitosti nismo ni svesni da naša želja za istinom nije ništa drugo do želja za moći, a proizvodnja značenja jeste proizvodnja moći. Svako ubistvo, na primer, može biti okarakterisano kao ubistvo sa predumišljajem ili iz nehata. U zavisnosti od pravnog sistema, moguće je razlikovati i više od navedene dve vrste ubistva, što znači da nije moguće unutar tog diskursa počiniti ubistvo van već postojećih kategorija. Diskurs lišavanja života predviđa sve moguće situacije, te su svi granični ili potencijalno novi slučajevi automatski isključeni.
Diskurs ima nekoliko vlastitih metoda isključivanja, a navedeni će biti samo neki: prvi je najjednostavniji, a to je zabrana. Pojedinac jednostavno nema pravo da kaže bilo šta, tabui govora su sveprisutni, te su oni produkt samokontrole ili spoljne kontrole. Samokontrola je oblik autocenzure koja je takođe oblik spoljne cenzure, jer samokontrola govora jeste vlastita iluzija da pojedinac ima kontrolu nad onim što govori, dok je jednostavnom promisli jasno da ta kontrola ima uvek svoje poreklo van pojedinca. Apsolutizam slobode govora kao legitimni politički stav onda nije ništa drugo do bedni reakcionizam na poredak, borba protiv vetrenjače čiji ishod može biti samo poraz.
Drugi vid isključivanja je podela i odbacivanje. Paradigmatičan primer je peer review proces naučnih radova. Ukoliko rad koji naučnik piše nije pregledan i odobren od strane određenih trećih strana, to prosto nije naučni rad. Unutar pojedinačne discipline postoje teme koje jesu i koje nisu tabu, te naučnici date discipline robuju iluziji da sami imaju kontrolu nad datim diskursom. Razlozi za odbacivanje mogu biti razni: nekompetentnost, greška u proračunu, promašena tema; međutim, svi ti razlozi se na kraju podvode pod jedno: rad koji je odbačen prosto nije deo diskursa. Ukoliko istoričar piše rad u kojem tvrdi da egipatske piramide nisu sagradili Egipćani, razlozi za takav stav su automatski odbačeni, bez ikakvog daljeg zalaženja u detalje, jer kada bi diskurs čak i blago kontemplirao mogućnost da su piramide bilo kojeg drugog porekla, njegovi temelji bi bili nepovratno ugroženi i čitava struktura bi iziskivala promenu. Takve promene se ipak događaju u istoriji i to je ono što nazivamo naučnim revolucijama ili promenom paradigme. Međutim, diskurs je moćan i čak i kada do takve promene dođe, on usvoji u sebe svoju novinu i opet nastavlja svojim buldožerskim odbacivanjem i ispoljavanjem moći.
Treći vid isključivanja, o kojem Fuko najviše govori, jeste volja za istinom. Sama ta volja konstituiše istinu samu, te je Platonov sukob sa sofistima takođe vrhunska ilustracija: ako podvedemo sve antičke univerzalije pod Dobro, kako je to učinio Platon, te mu pridodamo istinu kao osnovnu funkciju, onda naše znanje nije ništa drugo do nevina težnja ka njemu. Fuko, suprotno tome, tvrdi kako ta težnja nikako nije nevina, te je naša volja za istinom samo prikrivena težnja ka znanjem, ka moći i tako je sofista prognan. Da li je to progonstvo opravdano ili ne, čini se krajnje nebitnim; ali preuzimanje moći nad datim pojmom jasno pokazuje tajnu i slepu nameru diskursa: „Tako se pred našim očima pojavljuje istina koja se poima kao bogatstvo, obilje, blaga i prepredena univerzalna sila. I mi pritom previđamo volju za istinom, tu čudovišnu mašineriju namenjenu za isključivanje”.
U samom naslovu ovog teksta je, na neki način, bilo obećano da će biti objašnjena sama realnost diskursa i, prosto, kakav je tip njegovog realiteta. Gotovo je nemoguće zamisliti teži zadatak. Da li pojedinci koji čine dati diskurs, imajući kontrolu nad njim, diktiraju njegovu stvarnost? Da li su sami pojedinci taj diskurs ili su diskurs reči koje se izgovaraju? Da li je sam jezik ništa drugo do realizacija datog diskursa ili obrnuto? Šta je starije, sam govor o stvari ili sama ta stvar?
Fukoova misao sugeriše da je drugo istina, ali se analizom uviđa da je gotovo nemoguće razlučiti govor o nečemu i samo to nešto. Stvar postaje strašnija kada se uvidi da poredak diskursa prevazilazi primere koji su pomenuti u ovom tekstu, pipci ovog monstruma prevazilaze nauku, filozofiju, jezik, moral i uvlače se u sam svakodnevni život, te izbor obroka u restoranu vrlo lako može biti protumačen kao rezultat već postojećeg pravilnika. Izbor je onda iluzoran, jer je sam izbor već unapred determinisan nečim nad čim niko nema kontrolu. Diskurs je, čini se, nevidljivo čudovište koje stvaraju sami ljudi, i to nesvesno, te ne prekidaju njegovo stvaranje i oni sami su deo njega, govore u njegovo ime i ne mogu mu izbeći. On nije nikakva tvar, ništa što ima bilo kakav čulni realitet, a manifestacija mu je jezička ili, da stvar bude strašnija, deo je jezika samog. Dakle, nemoguće je govoriti, a ne služiti ovom poretku koji je čovek samim svojim postojanjem stvorio. Fuko je uspeo da, makar na trenutak, sagleda ovo čudovište spolja i pretpostavi njegov užas, gde je najveća čovekova tragedija što ništa povodom toga ne može da učini.
avgust, 2024.
