Intervju vodila: Nevena Stajković
Tijana Savatić piše poeziju već deset godina. Svoju prvu pesmu objavila je u zborniku Rukopisi, a sada imamo priliku da uživamo u njenoj prvoj zbirci pesama pod nazivom San Severija. Njena zbirka predstavlja osveženje na pesničkoj sceni zato što je originalna i zrela, i otkriva nam formiranu pesnikinju koja lako može da nas podseti na Daviča, Nastasijevića, Popu i druge simboliste i neosimboliste. Pored poezije, Tijana se bavi pisanjem recenzija i tumačenja savremene vizuelne umetnosti. Sa Tijanom smo pričali o skrivenim značenjima njenih stihova, programu Izvođenje poezije na filmu, kao i autorima, filmovima i muzičarima kojima je 2022. godine posvetila pažnju.
U naslovu tvoje zbirke krije se svojevrsna igra rečima. Sanseverija je biljka, ali sama reč, napisana sa razmakom, vodi nas do sna, severa i drugih asocijacija. Možeš li nam otkriti zašto si upravo ovu reč odabrala za naslov čitave zbirke, s obzirom na to da znamo da jedna tvoja pesma, upravo ona kojom se zbirka i otvara, nosi taj naziv?
Naslov se često razume kao ključ za ulaz u knjigu, makar sam ja tako razmišljala pokušavajući da odredim kako će se zbirka zvati. Zanimalo me je kuda promena reči univerzalnog značenja može da odvede, kakva pitanja, pretpostavke, asocijacije može čitalac da postavi u susretu sa tim. Dopala mi se višeznačnost i poigravanje rečju koja je ujedno popularan naziv prilično brojnog skupa podvrsta sobnih biljaka (Sanseverija). Intervencija je izvedena podelom ovog naziva na dve reči i isticanjem inicijala velikim slovom (San Severija), čime nastaje izraz pokretljivog značenja za kojim je potrebno tragati, a koji čitaoca treba da podstakne da svojim tumačenjem učestvuje na planu njegovog razumevanja. Odluka da ovako naslovim zbirku pesama proizašla je iz želje da ovakvo razmišljanje o rečima predstavim kao širi, poetički odnos kakav imam prema svojim pesama. Igra rečju iz naslova treba da pozove na igru traženja, zamišljanja i domišljanja i u samim pesmama, ali i u zbirci kao celini. Sama pesma San Severija nastala je mesecima pre nego što sam se opredelila da cela zbirka ponese taj naziv, a smatrala sam da ja ona na nivou zbirke dobar primer i „poligon” za upuštanje u ovakav pesnički ogled.
Rekla si jednom prilikom da si u moru svojih pesama, koje su nastajale tokom deset godina, odabrala trideset onih koje danas čine zbirku San Severija. Kako je tekao proces sastavljanja zbirke i da li je bilo teško napraviti izbor i sačiniti ovako motivski koherentnu zbirku?
Deset godina je period od kada je prvi put moja pesma objavljena u zborniku Rukopisi do objavljivanja San Severije. Taj period obeležila je moja lična evolucija od zaljubljenika u poeziju, koji prvi put javno čita svoje stihove, do trenutka kada sebe mogu da doživim kao autorku. Nije čitav ovaj vremenski period obeležen aktivnim pisanjem i naučio me je da su periodi pauza i „tišina” u radu takođe značajan deo kreativnog procesa. Pesama je bilo nebrojano mnogo, a konačni izbor, koji sačinjava sadašnju zbirku, zahtevao je proces selekcije i dodatnog pisanja, prilikom čega sam se trudila da za sebe obrazujem i da se vodim unutrašnjim kriterijumom prosečnog kvaliteta pesama. Nakon što je ideja o ličnom proseku stiha i pesme počela da dobija svoje odlike, pesme su počele da prirodno dolaze do svog oblika i do svog mesta unutar ciklusa i unutar zbirke. Ovaj deo procesa je za mene bio najzahtevniji, ali mislim da je mogućnost da se sopstvene pesme sagledaju „pogledom spolja” ključan trenutak autorskog rada.
Čitajući pesme, stekla sam utisak da se ljudsko telo – dlanovi, podlaktice, oči, stopala – javlja kao jedan od dominantnih motiva. Možeš li da nam otkriješ zašto te ljudsko telo u tolikoj meri inspiriše?
Ne mogu dati precizan odgovor na pitanje „zašto telo”, budući da je to jedno od pitanja koje i sama postavljam pred svoj glas i pred svoje lirsko Ja. Slutim da se ono nameće iz lične potrebe da poezija bude „doživljena iznutra”, što podrazumeva upečatljiv doživljaj u čulima i u telu, u onoj meri u kojoj su reči dovoljno snažne da ga prenesu. Razmišljanja o telu kao iskustvu, o njegovim granicama i ispoljavanjima i konačno o odnosu koje ono uspostavlja prema implicitnom drugom, za mene spadaju među najintimnije pokretače i porive za pisanje poezije.
Pored ljudskog tela, u pesmama su prisutne biljke, voće, i dominira zelena boja. Kako se rodio suptilni dijalog između ljudskog tela i biljaka koji možemo da naslutimo u pesmama?
Biljke se ovde mogu videti iz dva ugla. Pre svega one govore o mom ličnom odnosu prema biljkama koje volim, negujem i koje me intrigiraju, a koje u poeziji imaju svrhu da ostvare specifičnu vrstu ambijenta (rado zamišljenog kao nekakav imaginarni vrt), i da ujedno ponude univerzalni plan razumevanja po kome moj doživljaj stvorene prirode, (okružja, smene godišnjih doba i tome slično) omogućava upliv u opšte mesto. Drugi osnov po kome su mi biljke u pesmama važne odnosi se na domen pesničke slike. Zamišljanje, opisivanje, oneobičavanje, ali i poređenje, pa čak i obraćanje, neki su od korišćenih sredstava dovođenja predstava o biljkama u stvarnost pesme. U ovom svojstvu pojmovnik biljaka u mojim pesmama ima funkciju da od kolektivnog iskustva biljaka kao opšteg mesta, pred čitaocem razvije što specifičniji oblik vredan daljeg domišljanja. Lepu analizu nekih od mesta u zbirci gde se ovakve slike razvijaju pisala je Nevena Bojičić u tekstu Prisetite se radosti: poezija u fotosintezi.
Pesnicima nije strano da izmišljaju reči, te i u tvojoj pesmi Pastrmka pronalazim, meni omiljenu, sintagmu „oholohladno okrilje”. Dešava li ti se često da jezik nema pravu reč za tvoje osećanje, te moraš sama da je izmisliš?
Uvek sam volela igre rečima, naročito kada mi se čini da se jezik sam namešta i kada reči zvuče kao da se prelivaju jedna u drugu. Primer „oholohladnog okrilja” mi je dosta drag jer je nastao spontano i pokazao kako cela pesma nekada može nastati iz istinske zaigranosti, i da nekada put do pesme ne polazi od ideje da se prenese ili objasni neko složeno osećanje, već iz želje da se jezik koristi na jedan neposredan i rasterećen način.
Pored pisanja poezije, baviš se i pisanjem recenzija i tumačenja savremene i vizuelne umetnosti. Možeš li da nam kažeš nešto više o tome? Pronađu li dela tebe ili ti njih?
Pisanje o savremenoj umetnosti započelo je kroz projekat „Vizuelna umetnost i mladi” u okviru Kulturnog centra u Beogradu čija sam učesnica. Izložbe i umetnički radovi o kojima pišem često nisu moj neposredan izbor, već se odnose na izložbe i druge umetničke događaje i povode koji se održavaju u okviru Centra. Iako pisanje u drugoj formi i oblasti nekada predstavlja izazov, često uživam u ovom procesu jer mnogo toga saznajem i učim o umetnosti po sebi, ali i o ulozi i poziciji umetnosti u savremenom društvu. Ono što mi naročito predstavlja zadovoljtvo u ovome jeste što prepoznajem kako se postupak „čitanja” menja i prilagođava kada se primenjuje na različite umetničke oblasti. Iako uglavnom pišem o ovdašnjim umetnicima, dešavalo se da za temu imam i neke globalno istaknute autore koji su me inspirisali, poput Pjera Uiga ili Aleksa da Kortea.
Od 2020. održava se govorni program Izvođenje stihova na filmu u SKC-u u Beogradu. Dante, Silvija Plat, Rilke, Kristina Roseti i Vitmen samo su neki od autora i autorki o čijim je stihovima bilo reči. Kako je ovaj program nastao i koja je tvoja uloga u organizaciji?
Na ovaj serijal sam ponosna kada sagledam kontinuitet od dvadeset do sada realizovanih programa u prethodne tri godine. Program se ostvaruje u saradnji i na inicijativu Stevana Vukovića, urednika Filmforuma u Studentskom kulturnom centru Beograda, koji obavlja veći deo pripreme i obrade građe sa naročitim akcentom na iznalaženje i priređivanje selekcije filmova. Program se odvija kroz razgovor koji Stevan i ja vodimo komentarišući inserte iz različitih filmova u kojima se izvode ili pominju konkretni stihovi pesnika koga tematski tom prilikom obrađujemo. Moj udeo u programu najvećim delom se zasniva na interpretaciji konkretnih stihova i analizi upotrebe izvedenih pesama iz ugla njihovog primarnog književnog konteksta, ali i kroz poređenje ovog konteksta sa njihovim korišćenjem na filmu.
Zaintrigiralo me je – kako teče proces pronalaženja stihova jednog pesnika ili pesnikinje u više različitih filmova?
Iako sami programi nekada imaju ležerni ton diskusije na temu preseka poezije i filma kroz konkretne primere, održavanje ovog ciklusa zahteva ozbiljne i temeljne pripreme. Možda je detektovanje i lociranje samih i preciznih stihova u izobilju filmova najzahtevniji zadatak za šta svaku pohvalu zaslužuje Stevan u upornom i temeljnom pretraživanju na izuzetno velikom uzorku filmova, čiji su fragmenti do sada prikazani u okviru serijala. Pretraživanje podrazumeva složen proces traganja na internetu za mestima citiranja konkretnih pesnika, a ređe se pronalaze prema istaknutim referencama i smernicama koje su o filmovima javno dostupne.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Nije jednostavno odlučiti se i napraviti izbor za preporuku, naročito kada su knjige u pitanju. Za potrebe pisanja u stalnoj sam potrazi za poezijom koja bi me pokretala i inspirisala, u poslednje vreme u tom svojsvu prijala mi je poezija poljske pesnikinje Malgožate Lebde, odnedavno prevedene na srpski i objavljene u izdanju Trećeg trga, a u pogledu istorije književnosti uopšte, za mene je jedan od svevremenih uzora Pol Celan. Kada je reč o filmovima koje sam tokom prošle godine gledala, iako nisu u pitanju savremena ostvarenja, meni su naročito prijali filmovi Abasa Kierostamija. Što se muzike tiče, nedavno sam bila veoma srećna zbog prilike da u Beogradu uživo čujem bend koji već dugo volim i slušam i koji sam dugo isčekivala – Lebanon Hanover. Konačno umetnost koja ostavlja poseban utisak na mene i o kojoj istražujem ispostavlja se da se često vezuje za ženske autore koje u nekom obliku svog rada tematizuju prirodu ili se njom bave, poput slavne Agnes Denes ili Otovong Nkange, pored toga umetnost koju sam 2022. godine imala prilike da uživo vidim odnosi se na radove sjajnih umetnika poput Aniša Kapura i Ansela Kifera, što je za mene bilo nezaboravno.
januar, 2023.
