Od mesta na kojem ste do Indije real quick:
Možda sada sedate tu gde sedite, ali kroz koji trenutak, uhvatiću vas pod ruku i povesti duž indijskog grada Rišikeša – svetske prestonice joge. Ovo je grad koji Himalaji grle i grad u čije se zemljište silovito utkala reka Gang. Himalaji, poznati i kao zemlja snega, planina su sa najvišim vrhovima na svetu, a Gang, sveta reka, već vekovima svedoči o mnogim obredima koje je indijsko stanovništvo nad njom izvodilo.
Dopustiću sebi da vam kroz par redova, pre nego što krenem sa opisivanjem glavnih tačaka ovog magičnog grada na severu Indije, munjevito protrčim kroz legendu vezanu za Gang, reku koju Indijci toliko slave i čije je postojanje izraz božanske ljubavi prema njihovom narodu.
Da biste razumeli priču, rukujte se najpre sa vrhovnim indijskim bogom, Šivom. Indijskih bogova i boginja je, možete pretpostaviti, s obzirom na to da je politeistička religija u pitanju, koliko i zrna peska na obalama kraj Ganga. Dajte zato svom umu par sekundi da obradi status Šive, jer on mora da je baš super lik kada se našao na vrhu ove kosmičke hijerarhije. Jedan od najvećih darova Šive indijskom narodu bila je upravo reka Gang, koja je po svojoj prirodi najpre bila nebeska reka, silovita i neukrotiva znatno više nego što je danas. Ili bar takva dok je Šiva nije umolio da niz njegovu kosu siđe sa neba i izlije se po zemlji, indijskom narodu čiji životi bez nje ne bi opstali. Otuda u Rišikešu monumentalna statua Šive, baš po sredini reke Gang! Jedino bi Šiva mogao sedeti tako spokojno, blagog izraza na licu, zatvorenih očiju, u meditativnom, sedećem položaju po sredini ove podivljale reke. Ova velelepna statua je u vlasništvu Parmararth Niketan ašrama i sa statue se pruža predivan pogled na njega.
Uz samu obalu Ganga, u sklopu ašramskog dela za obrede, nalazi se još jedna monumentalna skulptura. U pitanju je bog Hanuman – predstavljen u liku čoveka-majmuna, sa rasporenim grudnim košem u koji su postavljene dve dopojasne figure. Ova predstava vezuje se za priču o kralju Rami u čijoj je službi bio Hanuman. Nakon duge bitke, Rama se vratio kući ženi Siti i svome narodu. Darivao je ljude poklonima. Hanuman, odbivši svoj poklon, rekao je da mu ne treba ništa da pamti kraljevski par, da je on u njegovom srcu. Rasporio je svoje srce i unutar njega su zaista stajali Rama i Situ. Dirnut ovim, kralj je iscelio njegovo srce i darovao mu besmrtnost, uprkos zahtevu Hanumana da je dovoljno da obitava kraj njegovih nogu i klanja mu se.
Ovaj ašram (sveto mesto, prevedeno sa sanskrita, znači i mesto bez boli) osnovan je 1942. godine i po dimenzijama je najveći ašram u Rišikešu. Sa preko hiljadu soba i velelepnim dvorištem koje čuva mnoge skulpture i reljefne predstave, ovaj ašram emanira neopisivu atmosferu, pogodnu za časove različitih stilova joge, meditacije, vežbe disanja i različite kulturne i duhovne posete svetaca, priznatih muzičara, duhovnih i svetovnih vođa, ali i hodočasnika iz svih krajeva sveta koji dolaze ovde na intenzivne programe na kojima uče neku od istočnjačkih disciplina.
Pun čulni doživljaj:
Po jogističkoj filozofiji, svi mi ljudi smo mali bogovi. Veliki bogovi kao što je Šiva postajemo kada smo spremni da ostavimo sve iza sebe! Ego, mržnju, zavist, materijalno, strasti, požudu, ma znate već. Kad može Šiva da sedi miran na sredini podivljale reke, možemo i mi kraj nje. Zato hajde da budemo u trenutku. Hajde da samo ovih desetak minuta dok sedimo na obali Ganga, budemo svesni žuborenja, odraza zalazećeg sunca na površini reke, ljudi obučenih u raznobojne tkanine desno i levo od nas koji puštaju diya-e u reku. Diya-e ili korpice veličine dlana, satkane su od sasušenog lišća, ispunjene laticama cveća, mirisnim štapićem i svećom koja se pali, postavlja među latice i pušta da pluta po vodi dok je neki brzak ne povuče ka dnu. Najčešće ih prodaju deca na samoj obali Ganga, dok ih ljudi najčešće kupuju tokom događaja koji se odigrava tokom večeri, poznatog kao Ganga Aarti. Aarti je hinduistički ritual obožavanja nekoga ili nečega, tokom kojeg se svetlo, najčešće u formi vatre, nudi predmetu obožavanja. Pored Rišikeša, ova ceremonija izvodi se u još dva indijska grada: Varanasiju i Haridvaru. Kroz ovaj pobožni ritual diya-e se daruju boginji reke Gang, poznatoj kao Maa Ganga. Ova ceremonija najznačajnija je tokom maja i juna, jer se ta dva meseca uzimaju kao vreme u koje je Gang najverovatnije sa neba sišao na zemlju. Tokom Ganga Aarti ceremonije, ljudi i sveštenici, okrenuti su ka reci, sa ciljem da od boginje ove najsvetije reke dobiju pročišćenje i blagoslov.
Ova vizuelna eksplozija boja podržana muzikom i osmesima na licima ljudi, zauvek će vas terati da naježeni skakućete od sreće. Zaista jedan posve dirljiv životni događaj!
Indijske ulice, mostovi i njihova nepisana pravila:
Upozoriću vas još jednom da ne pijete vodu naokolo, da se čuvate majmuna na mostu, da pazite na krave i motocikle. Što pre naučite da je indijski put mesto za sve, to brže uvidite lepotu haosa. Dve trake na putu postoje da bi se vozilo obema, je l’ tako? Tako je! Pusti pravac, kravu koja leži po sredini puta, onog gospodina što je izbacio noge kroz prozor automobila i spava. Na putu ima mesta za sve. Svi su dobrodošli. Svi mogu da se osećaju kao kod svoje kuće i rade šta im je volja
Kada govorimo o mostu, molimo vas, gospođo Kravo, kako ste se tako poprečili. Možete li da ne mašete svojim repom, mi bismo samo da prođemo na drugu stranu?
Da su ovi narandžasti majmuni malo društveniji, poručila bih vam da ih mnogo grlite, toliko su slatki. Ali pošto nisu, poručiću vam da zaboravite na selfi na mostu, jer će vam telefon završiti u reci. Ne gledajte ih u oči, oni vole izazove. I na posletku, ako vam koji majmun zgrabi neki komad odeće, recimo šešir ili torbu, budite dobar prijatelj i dajte mu tu hranu koju držite u rukama. Odmah će vam u zamenu za pun stomak, vratiti oduzeto!
Kunem se da nikada nisam videla tako žive mostove! Dva najznačajnija u Rišikešu, zovu se Lakshman Jhula i Ram Jula.
Lakshman Jhula povezuje dva sela na periferiji grada, Tapovan i Jonk, zapad i istok. Iako je zvanično most za pešake, ljudi imaju sposobnost da postanu sardine kada zatutnje motocikli. Most je izgrađen godine 1929. nakon što je poplava odnela stari most, a ime je dobio zbog verovanja da je hinduistički bog Lakšman na konopcima, baš ovde, prešao podivljalu reku. Sa obe strane Ganga, podignuti su mnogi ašrami i religiozni centri. Idući od zapada ka istoku, most gleda na velelepni Trayambakeshwar hram, jedno od najsvetijih mesta u Rišikešu. Građevina ima trinaest spratova i smatra se prebivalištem vrhovnog boga Šive. O tome svedoči i sam naziv hrama, jer Trayambakeshwar znači Stanište trookog. Po legendi, jedino je Šiva bio taj koji je uspeo da probudi svoje treće oko, smešteno na prostoru između obrva. Osim što ga posećuju vernici u potrazi za blagoslovom, ovo mesto samo po sebi, utkano u Himalaje, pruža živopisan pogled koji oduzima dah.
Isto se može reći i za hram Bhoothnath, još jedno od svetih mesta posvećenih Šivi. Veruje se da je ovaj hram bio mesto Šivinog odmora, na putu ka Sati – njegovoj budućoj ženi. Ova višespratnica, na svom vrhu ima po dimenzijama najmanji, ali po značaju najvažniji sprat koji ima funkciju glavnog hrama. Odatle dobijate čitav Rišikeš na dlanu. Postajete ptica koja motri nad gradom. Sa tri strane je vaše stanište okruženo himalajskom džunglom, ujedno i Rajaji nacionalnim parkom u kojima se mogu naći slonovi, tigrovi i druge životinje koje smo navikli da viđamo skučene u zoo-vrtu.
Svega par stotina metara odavde, možete se kroz gusto rastinje prošarano cvećem provući do pećine u kojoj stanuje Baba – otuda naziv Babina pećina. Ovaj, po godinama starac, a po izgledu tela gipki mladić, provodi svoj život u meditaciji, daleko od grada i drugih ljudi. Ponekad se moli unutar svoje pećine, ponekad u otvoru unutar stabla svetog drveta, koje raste kraj njegove pećine.
Sagledavši prostranstvo od zapada ka istoku, od juga ka severu i, naposletku, od Ganga ka Himalajima – obrazujemo jednu veliku šarenu loptu. U nju stavljamo osmehe, u njoj se ježimo, u njoj su pesme, siromaštvo, sloboda i lakoća. Dajemo joj ime Indija. Kao Hanuman, šakama cepamo svoj grudni koš i puštamo je da obuzme naše srce i ostane tu zauvek.
piše: Irena Radovanović
