Rašin lik

Kada pesnik umre – ostaju knjige. Kada slikar umre – slike nastavljaju život. A šta ostaje posle reditelja i glumca? Samo uspomene.

– Kosta Dimitrijević

Verujem da većina naših čitalaca zna ko su bili Petar Kralj, Ljuba Tadić i Bata Stojković – njihova imena su ujedno i imena nekih od najznačajnijih beogradskih, i srpskih, pozorišnih scena.

Ipak, jedna scena u Narodnom pozorištu nosi ime koje je meni i mojoj okolini nepoznato. Čak je i internet štur izvor informacija o ovom čoveku. No, jedan po jedan snimak lošeg kvaliteta, poneki stari intervju, knjige koje morate iskopati u podrumima biblioteka, i polako ali sigurno sam sklapao slagalicu o čoveku koji se, pored Milivoja Živanovića, smatra našim najboljim glumcem prve polovine 20. veka. Radomir Raša Plaović.

Teški počeci

Rođen je 7. februara 1899. na Ubu, odakle će njegova porodica ubrzo, trbuhom za kruhom, preći u Beograd. Kao najstariji sin siromašne porodice, i on je morao da da doprinos: služio je po imućnim kućama; ispomagao u kafanama za ostatke; raznosio i prodavao novine; šusterisao i malterisao – promenio je oko trinaest zanata pre nego što je postao glumac. U međuvremenu upisuje realku (gimnaziju) gde će prvi put zaigrati pred publikom, tj. pred svojim vršnjacima u ulozi Huana iz Pesnika, Vojislava Ilića. U realci dočekuje i 1914. – verovatno najtežu godinu njegovog života. Umire mu majka, da bi nepunih dva meseca kasnije izbio rat, a njega odvode u ratni logor u Češkoj. Tamo, putem pisma, saznaje da mu je umro i otac, da bi potom pobegao iz logora, pokušavajući, preko Karpata, da stigne do Srbije.

Egzaktnih brojeva nema, ali znamo sigurno da je mladi Raša bežao barem deset puta iz zatočeništva, nekad sam, nekad u pratnji, i svaki put je pokušavao da dođe do Srbije, tačnije do brata i sestre, od čega mu je dva puta i pošlo za rukom. Sve to pre nego je napunio osamnaest godina, što je ujedno i jedini razlog zašto ga nisu streljali pošto je bivao ponovno uhvaćen, ali „vešala” nije izbegao. Naime, Plaovića su, kao i druge koji su bežali, kažnjavali specifičnom kaznom – vezivali su im ruke i noge iza leđa, pa ih onda za iste besili da, poput klatna, satima vise sa greda. To je, pored nezamislivih trenutnih bolova, nepovratno štetilo ručnim i nožnim zglobovima, što je svako naredno bežanje činilo još težim. Kao posledicu višestrukih „vešanja”, Plaović je imao hronične bolove do kraja života. Ipak, preživeo je rat i, po završetku realke, upisuje Hemijski fakultet. Tamo se učlanjuje u amatersku glumačku družinu, koja će ga negde na pola studija podstaći da ode na audiciju u Narodnom pozorištu. U dvadeset prvoj godini, Plaović recituje onog istog Pesnika, Vojislava Ilića, i, mada toga još nije svestan, biva primljen u kuću u kojoj će provesti ostatak radnog veka.

Visoke škole

U Narodnom pozorištu Raša Plaović u početku dobija male uloge prvog momka, drugog vojnika, radnika, glasnika i slično. „Samo iz prikrajka gledao sam one na rampi kako nose velike terete dela i sa strepnjom mislio hoću li kadgod doći i ja do prvog reda.” Nije na odmet spomenuti da se baš u tim posleratnim godinama Evropom širila naturalistička škola glume i realizam Sistema Stanislavskog. Dok je Raša polako ali sigurno kupio zanat u sve većim i značajnijim ulogama (prvo u ruskim klasicima, a potom i u Šekspirovim dramama), takođe polako uviđa kako glumce tretiraju kao građane drugog reda. Često je citirao naredbu kneza Miloša da se „glumci, kurve i lopovi moraju sahranjivati izvan groblja”. Iz tog razloga Raša odlučuje da stekne diplomu i ugled koji s njom (treba da) sleduje, te je posle četvorogodišnjih uporednih studija i dobija na Filozofskom fakultetu. Ipak, željeni ugled građanina prvog reda je izostao. Iz sličnih pobuda ili iz inata, kako je sam rekao, kasnije je završio i arhitekturu mada je jedina građevina koju je ikad dizajnirao bila njegova kuća. No, pored svih diploma, teatar ostaje organska potreba čoveka, a Narodno pozorište je bila i ostala njegova jedina prava Kuća.

Izražajan, vredan, tvrdoglav

Polako ali sigurno, Raša Plaović postaje prvak Narodnog pozorišta, gde kao svoje najznačajnije uloge sam izdvaja Leona iz Glembajevih i Hamleta, dva lika koji će manje ili više obojiti sve njegove ostale uloge, a koje će, sa prekidima, igrati skoro tri decenije. Publika ga je iznova tražila, a čak i njegovi najokoreliji kritičari su morali hvaliti njegovu perfektnu dikciju, kojom se jako ponosio, i kojom se i najtanja reč glasno i jasno čula u poslednjem redu. Smatrao je zvučni aparat najbitnijim instrumentom svakog glumca, te je čak i svojim kolegama zamerao problem u izrazu. Spomenutom Živanoviću, u vezi sa kojim neskromno kaže:„Ne vidim s kim bih, od drugova svoje generacije, mogao da stavim sebe u istu grupu” (pišući pritom o glumačkim talentima NP) čak je i njemu zamerao da „pod pritiskom nabujalih emocija, gubi osećaj za meru, pa čak i dikcijsku kontrolu nad izgovorom”. Iz svega što je napisao ili što je napisano o njemu, lako se da zaključiti kako je smatrao da u umetnosti, a pogotovo u glumi, mora vladati red, rad i disciplina, dok je improvizacija dopuštena samo nekolicini najtalentovanijih, i to ponekad.

Njegova strogost i, recimo slobodno, tvrdoglavost, posebno su dolazili do izražaja u radu s drugima, od kojih je očekivao isti visoki nivo profesionalnosti i založenosti koji je i sam davao. „Oni koji me se sećaju iz tih vremana (kada je bio Direktor drame), pamte me po ’zlu’, po oštrini i strogosti … Dušan Radenković je (takođe) došao u sukob sa mnom…kada se pobunio protiv mog zahteva da se nekakva proba održi i preko vremena. U ljutini (kojoj je potpomogao i čir), zgrabio sam ga za revere kaputa, a bio je teži i dvaput snažniji od mene, i doviknuo mu: ’A kako mogu ja?!’ Mirno mi je odgovorio: ’Jer si lud.’ Možda nije mnogo ni pogrešio.”

Zli jezici su pričali da je posao Direktora drame izgubio jer nije znao nijedan strani jezik. Istina je da se sa svakom promenom vlasti i društva menjaju i ljudi koji u tom momentu nisu pogodni, te je i on bio uhvaćen u tom vrtlogu nakon ubistva kralja Aleksandra. Ipak, nastavlja sa ređanjem predstava, od kojih je neke režirao, a neke je, u saradnji sa Milanom Đokovićem, i napisao. Možda najznačajnija od njih je Kad je sreda – petak je, tragikomedija sa teškom socijalnom kritikom tadašnjeg društva, koja je, shodno tome, ubrzo bila zabranjena. Zbog svega navedenog, po izbijanju Drugog svetskog rata, Plaović, kao nepoželjan, biva udaljen iz Narodnog pozorišta. Tokom celog rata nije mu ni prišao, izdržavajući se kao knjigovođa u Savezu zemljoradničkih zadruga. Iz njegovih kasnijih intervjua nije teško zaključiti koliko je bio uvređen, a ponajviše povređen izgnanstvom iz Njegove Kuće kod Spomenika.

Stara škola

Po završetku rata, Plaovića odmah zovu natrag u Narodno pozorište. Ipak, u njemu je došlo do velikih promena. Neki su ljudi s pravom osuđeni kao narodni neprijatelji, neki su, poput Žanke Stokić, osuđeni bez prave krivice, dok su neki treći ostali na svojim pozicijama iako su, barem po Plaovićevom mišljenju, mogli i trebali da odu. Ali profesionalnost i Kuća su iznad svega i Raša nastavlja sa radom.

Ipak, i van pozorišta došlo je do velikih promena koje mu nisu sasvim odgovarale. Najviše od svega su mu smetali filmovi i televizija. Mada je i sam bio pred kamerom nekoliko puta, verovao je da takav rad kvari glumca. Najgore u tom poslu bili su isprekidanost rada (koja sigurno nije odgovarala njegovoj ličnosti) i mikrofoni. Smatrao je da ako se glumac navikne na njih, gubi zvučnost i dikciju, koji nisu toliko potrebni na filmu, ali su nezamenljivi na sceni. Zanimljiva je činjenica da je tadašnjem novom i još uvek ne toliko poznatom članu Narodnog pozorišta, Miji Aleksiću, jako zamerao snimanje reklama, kao nešto što je, valjda, smatrao ispod časti glumca.

Posle rata, pored glume, Raša se bavio i pedagoškim radom. Piše eseje o glumi, režiji, recitaciji, ali možda bitnija od toga je njegova profesura na Akademiji. Temeljan do kraja, bio je jedan od retkih profesora koji nije prepuštao većinu posla svojim asistentima, ali, kako se očekivalo, i jedan od težih. „Nisam bio neki baš mek nastavnik. Bio sam tvrd, čak i oštar. Nije im bilo lako svakako. Ali imali su snage da izdrže.” Ipak, zbog razlike u pogledu na način rada, koji njemu, naravno, nije padalo na pamet da menja, Plaović je izveo samo jednu generaciju glumaca pre nego se povukao sa Akademije.

Raša Plaović je očigledno bio čovek koji je uvek ostvarivao šta je naumio, što je jedino mogao i uspeti uz veliki talenat, upornost i skoro ludačku pedantnost u radu, kojoj nije davao ustupaka, čak ni kada mu se obilo o glavu. Ovim člankom sam pokušao da vam u najgrubljim crtama dočaram lik jednog od naših najvećih, a zaboravljenih, glumaca 20. veka, a više o njegovom delu ću pisati u sledećem broju. Do tada vas ostavljam sa njegovom porukom, koja možda najbolje opisuje i njegovu ličnost:

,,Ne beži od svog vremena jer ionako ne možeš uteći. Ali, niti mu sasvim poklekni, ne potčinjavaj se, ne robuj do kraja! Drugim rečima, budi određen, svoj, pa ako te to i košta, a ti – plati.”

Pozorišni dodatak

Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelio veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

Tokom svoje pola veka duge karijere Raša Plaović je, između ostalih, odglumio i sve muške uloge u Koštani, te ga ovog puta slušamo u kratkom audio-isečku u ulozi Hadži Tome. Uživajte.

piše: Igor Belopavlović