piše: MoonQueen
U februaru vas još jednom vodimo u Kabinet grafike Narodnog muzeja u kojem su ovog puta izloženi neki od mnogobrojnih crteža Novaka Radonića, umetnika koji je stvarao sredinom 19. veka i koji se sa pravom smatra jednim od najveštijih crtača u istoriji domaće umetnosti. Novak Radonić rođen je u mestu Mol u severnom Banatu. Školovan je na bečkoj Akademiji nakon čega se vraća u domovinu i slikarsku karijeru nastavlja u Novom Sadu. Za njegov život i rad važan je i odlazak u Italiju 1858. godine. Radonić je ostao poznat uglavnom po svojim portretima, ali i pisanim delima, mislima o umetnosti, sabranim u zbirku tekstova koja su godinama izlazila u različitim novinama pod imenom Molska mudrovanja.
Izložba počinje studentskim radovima Novaka Radonića, školskim crtežima koji za cilj imaju vežbu i savladavanje određenog crtačkog problema, ali i portretima mnogobrojnih kolega, intelektualaca sa kojima je mladi srpski student imao prilike da provodi vreme u Beču sredinom veka, razmenjuje misli, ideje i iskustva. Tematika ovih dela obuhvata studije antičkih skulptura i studije po živom modelu, kao i antičke i tradicionalne kostime – pripreme za istorijske kompozicije koje su tokom 19. veka bile posebno značajne usled buđenja nacionalne svesti i potrebe oslobođenih naroda za vizuelnom reprezentacijom slavne prošlosti, nacionalnih mitova i heroja. U tom duhu nastala je i jedna od Radonićevih najpoznatijih slika, Smrt cara Uroša, pored koje su izloženi upravo crteži – pripremne skice za kompoziciju. Zanimljivo je da ovo delo, koje se danas nalazi u stalnoj postavci Galerije Matice srpske, sam autor nije smatrao dovoljno dobrim i, sve dok se nije našao u finansijski nepovoljnoj situaciji, nije ni želeo da ga proda.
U leto 1858. godine Novak Radonić odlazi na studijsko putovanje po Italiji u kojoj će provesti oko godinu dana, prilikom čega će posetiti Trst, Veneciju, Milano, Bolonju, Firencu i Rim. Crteži nastali u Italiji mogli bi se podeliti u dve celine – jednu bi činili pejzaži i vedute gradova, a drugu portreti velikih majstora i znamenitih ličnosti istorije Apeninskog poluostrva. U svim ovim radovima jasno se može videti da su bečka Akademija i šire – evropska umetnička scena sredine veka u kojoj je Radonić stasavao – ostavile uticaj na mladog srpskog slikara. Njegovo oko i ruku privlače one teme kojima se vodi čitav evropski umetnički vrh i on ih sagledava u okviru najznačajnijih koncepata evropske umetnosti tog perioda: divljenje slavnoj istoriji antičkog Rima, njegovim klasičnim spomenicima i ruševinama koje su ostale da svedoče o tom zlatnom dobu civilizacije, te izučavanje umetnosti starih majstora, skiciranje i kopiranje dela zarad sopstvenog umetničkog usavršavanja.
„Čovek bi mogao godinu dana da posmatra Veneciju i ne bi mu bilo dovoljno”, zapisao je Radonić.
Kada se Radonić vratio iz Italije, sa sobom je doneo nekoliko desetina kilograma crteža, pričalo se tada po umetničkim krugovima naše zemlje. Čak i ako pretpostavimo da je u pitanju blaga doza preterivanja, crtačko umeće ovog umetnika govori da je tokom života pod Radonićevim perom i olovkom sigurno proteklo i više stotina kilograma hartije. Od sveg tog umetničkog blaga danas nam je ostalo poznato svega pet skicen-blokova, od kojih ćete dva imati prilike da vidite na izložbi. U trenutku u kojem sam ja posetila izložbu, oni su bili otvoreni na anatomskim ilustracijama oka i mišića ljudskog lica, propraćenim gustim tekstom – medicinskim nazivima svih delova tela koje je umetnik crtao. Kustoskinja izložbe Milica Cicmil lepo je zaključila da bi Radonićevi blokovi i danas mogli da se koriste kao anatomski atlasi i udžbenici.
Siromašni studenti slikarstva često nisu bili u mogućnosti da nabavljaju onoliko materijala za rad koliko im je bilo potrebno, pa je prazan papir u slučaju gladnih umetnika bio hartija od najveće vrednosti. Zbog toga su je ispunjavali u celosti, koristeći svaki slobodan kutak za vežbu, crtež, a ponekad i tekst. Ta štedljiva upotreba papira učinila je Radonićeve skicen-blokove i jednom vrstom dnevnika sa čijih stranica danas iščitavamo mnoge informacije – njegove misli i ideje, recepte za spravljanje boja ali i spiskove za prodavnicu, račune i slično.
Da je Novak Radonić bio ono što bismo danas nazvali misaoni tip ili introvert svedoče ne samo njegova Mudrovanja već i veliki broj autoportreta koje je ostavio, a koji govore o značaju posmatranja i proučavanja sopstvenog lika. Jedan od najpoznatijih Radonićevih autoportreta, onaj koji većina ljudi povezuje sa imenom ovog umetnika, urađen je upravo tehnikom crteža. Umetnik je posebno voleo da se prikazuje sa šeširom – simbolom građanskog društva 19. veka ali i dekadentne boemije, sveta kojem znamo da je pripadao. Međutim, za prikaze sa šeširom verovatno postoji još jedan, čisto slikarski razlog – senka koju obod šešira pravi na licu pružala je Radoniću nove zanatske izazove i crtežima je davala posebnu dinamiku, a u nekim slučajevima i simboliku dualnosti svetlosti i tame.
Iz tehničkih razloga, crteži su vrsta umetničkih dela koja se ređe izlažu od slika, pa je prilika da ih pogledamo šansa koju ne bi trebalo propustiti. Vi ćete imati dovoljno vremena da prošetate Narodnim muzejem i upoznate se sa delima Novaka Radonića, s obzirom na to da će ova izložba biti otvorena do 13. oktobra 2024. godine.
februar, 2024.
