piše: Igor Diletant Belopavlović
Kao i prethodnih meseci, sve dok se bioskopi ponovo ne otvore, KUŠ! će pisati recenzije najnovijih filmova koje možete naći onlajn, umesto na velikom platnu. Stoga danas pišemo o Radioaktivnosti, filmu o životu i radu Marije Kiri, koji uglavnom hronološki prati najbitnije momente iz njenog života: detinjstvo u Poljskoj, dolazak u Francusku, početak njenih istraživanja, upoznavanje budućeg muža, rađanje dece, prva Nobelova nagrada, porodična tragedija, osuda javnosti zbog afera sa kolegom, druga Nobelova nagrada, Prvi svetski rat, smrt prouzrokovana radijacijom, kao i šta se događalo posle njene smrti.
U filmu se pojavljuju Sem Rajli i Ana Tejlor-Džoj kao Pjer i Irene Kiri, i Rozmund Pajk kao Marija Kiri. Sa ovakvom glumačkom postavkom, uzbudljivom životnom pričom jedne od najvećih naučnica prošlog veka i spisateljicom/rediteljkom Marđan Satrapi iza kamere, Radioaktivnost je obećavao natprosečan doživljaj. Nažalost, takva očekivanja nisu u potpunosti dostignuta.
Pokušavajući da ispriča njenu celu životnu priču (koja bi po svom obimu i raznolikosti pre odgovarala formatu TV serije) čini se kao da film trči ka sopstvenom kraju, ne posvećujući ni jednoj njenoj borbi dovoljno pažnje da bi se publika povezala sa bilo kojim od njenih problema. No, iscepkana radnja ne bi bila toliki problem da nisu pokušali da je spoje površnim tumačenjem načela feminizma. Ironična je rediteljkina izjava koju je dala povodom filma: „Nadam se da ćemo jednog dana prihvatiti nesavršenost u ženama.”, kada je napravila heroinu koja je uvek moralno ispravna i uvek u pravu i najpametnija od svih likova i uvek ima poslednju reč. Ovo je verovatno najveća mana filma i teško da će iko, žensko ili muško, uspeti da se poistoveti sa Marijom Kiri iz Radioaktivnosti. Začuđuje da je autorka Persepolisa (autobiografskog stripa o životu i diskriminaciji u Iranu, jednog od najboljih i najživljih stripova ovog veka) mogla da napravi tako bledo ostvarenje sa tako crno-belim likovima.
Ipak, ono što rediteljki fali u nedovoljno razrađenim likovima (i scenariju uopšte), donekle nadomešćuje načinom vođenja priče. Eksprimentisanjem i igranjem sa bojama i vizuelnim efektima uspeva da istovremeno dočara novootkrivene hemijske elemente radijum i polijum, kao i emotivno stanje likova, na trenutke podsećajući na Hičkokov Vertigo.
Film je takođe propraćen iscepkanim i relativno nasumičnim prikazima svih negativnih i pozitivnih posledica rada bračnog para Kiri: struja od nuklearnih elektrana, ali i nesreće poput Černobilja; tretman za rak, ali i atomsku bombu. Van bilo kakve direktne veze sa radnjom, ovi isečci prikazuju, bolje od same priče, koliki je uticaj Marija Kiri imala na celokupno čovečanstvo.
Kad se podvuče crta, život i rad Marije Kiri, kako god ispričan, uistinu jesu bili uzbudljivi i Radioaktivnost poseduje taman toliko zanimljivih elemenata da vam drži pažnju sat i po vremena, te da i pored lošeg scenarija, izvuče prelaznu ocenu.
avgust, 2020.
