piše: Branislav Vujčić
Ukoliko niste previše zainteresovani za američku rokenrol muziku (i njenu žanrovski raznovrsnu, mnogočlanu i vrlo razuzdanu porodicu), moguće je da niste sasvim svesni činjenice koliko je grupa Queens of the Stone age (Kraljice kamenog doba) ostavila dubokog traga u njenoj novijoj istoriji.
Ovaj bend neobičnog imena, predvođen harizmatičnim Džošom Homijem – koji je bio, i ostao, njen glavni kreativni zamajac – osnovan je u gradu Palm dezert 1996. godine. Inicijalno je trebalo da se zovu Gamma Ray, ali je taj naziv promenjen, jer je već postojao nemački metal bend sa tim imenom. Upitan zbog čega su se odlučili za kraljice, a ne kraljeve, kao što bi možda bilo logično, s obzirom na to da u grupi nema stalnih ženskih članova (pokojna Nataša Šnajder im se tek kasnije pridružila), Homi je izjavio da bi to zvučalo suviše mačo, dalje primetivši da „rok treba da bude dovoljno težak za momke, a dovoljno sladak za devojke”.
Koliko god bio neobavezan, ovaj komentar zapravo dosta dobro opisuje određenu dinamiku prisutnu u QOTSA ostvarenjima. Sa jedne strane, oni osciliraju od teške muzičke podloge koncentrisane na brz rokenrol ritam, moćnu perkusiju i žestoke gitarske rifove, propraćene eksplicitnom, upečatljivom, često i vrlo brutalnom poetskom imažerijom. Sa druge, u njihovom opusu postoje numere koje se nenametljivo izdvajaju po svom blistavom lirizmu, emotivnosti, nežnosti, katkad i po gotovo nepodnošljivom patosu.
Ove ambivalentne tendencije prisutne su u njihovoj muzici gotovo od samog početka, ali posebno dolaze do izražaja na poslednja dva albuma. Štaviše, naročito su efektni, pa i potresni oni trenuci kada ova dva opozitna principa dolaze u neku vrstu kreativne kolizije, bilo jukstapozicioniranjem rasporeda pesama na albumu ili u okviru jedne numere. Ako želite da se uverite u ovo, ne tražite dalje od pesme This Lullaby, koja otvara album Lullabies to Paralyze. U pitanju je nežna akustična balada, u trajanju tek nešto preko jednog minuta, koja po formi i sažetosti gotovo podseća na nekakvu dečju pesmicu iz viktorijanske epohe. Neka vas to, međutim, ne zavara: dirljiv tekst koji govori o čoveku koji se bezuspešno pita gde se nalazi njegova ljubav koja ga je napustila, zahvaljujući jednostavnom gitarskom arpeđu i zrelom, beskrajno umornom, vokalu neponovljivog Marka Lanegana, čini ovu nepretencioznu „pesmicu” antologijskim ostvarenjem. A činjenica da je na ovom albumu okružena muzički težim, i sirovijim numerama primarno baziranim na električnim gitarama, samo joj dopušta da zasija punim sjajem. Slično važi i za poslednju pesmu ovog albuma, Long Slow Goodbye.
Muzika benda QOTSA predstavlja zamamni veštičji napitak, u čiju tajnu recepturu ulazi poduži spisak različitih žanrova, od punokrvnog roka, preko panka, rokabilija, bluza, stoner roka (ili „robot roka”, kako ga je Homi imenovao), elektronske muzike, hard roka, hevi metala i mnoštva drugih manje ili više očiglednih sastojaka, uključujući i Homijevu manično-opsesivnu sklonost ka gitarskim rifovima i upotrebi nestandardnih, modifikovanih muzičkih skala i ritmičkih šablona, između ostalog, baziranih – verovali ili ne – na polki koju ga je naučio njegov prvi učitelj gitare. Nije, stoga, ni čudno što Homi ističe da se među njegovim uzorima nalaze pioniri alternativne rok muzike, bend Ween koje je nemoguće žanrovski klasifikovati. Uostalom, Kraljice su ponikle iz muzičke scene svog rodnog grada Palm dezerta, čuvenog po nesputanoj fuziji raznovrsnih muzičkih žanrova, što takođe mnogo toga objašnjava. Još jedan aspekt koji umnogome doprinosi karakterističnom identitetu grupe QOTSA je Homijev prepoznatljivi vokal, visok, čist i postojan, čiju verovatno najimpresivniju karakteristiku, predstavlja upravo njegova sposobnost da, sa gotovo svilenkastom lakoćom, čini se bez ikakvog napora, pravi prelaze iz svog normalnog glasa u falset.
Tokom svoje karijere koja traje već nešto preko četvrt veka, grupa Queens of the Stone Age je za sobom ostavila impresivan korpus radova i sarađivala sa velikim brojem vrsnih muzičara – od Dejva Grola, preko Marka Lanegana, Širli Menson, Bilija Gibonsa, Eltona Džona do Aleksa Tarnera i mnogih drugih. Već od svog prvog albuma nazvanog po imenu grupe, koji predstavlja pravi nebrušeni dijamant, QOTSA su pokazali svoj potencijal. Naredni albumi donose niz izvanrednih ostvarenja u kojima tvrdoglavo i gotovo kameleonski odbijaju da se konformiraju jednom žanru – a, opet, uspevaju da budu krajnje prepoznatljivi. Pesme kao što su No One Knows, Go With the Flow, Burn the Witch, In the Fade, Song for the Deaf, Make It Wit Chu predstavljaju nezaobilaznu lektiru za svakog ljubitelja ove grupe. Međutim, ukoliko bih morao da se odlučim za najbolje albume grupe QOTSA, to bi svakako bila dva poslednja albuma – Like Clockwork i Villains.
Like Clockwork iz 2013. godine predstavlja briljantno, mračno, melanholično, pa čak, na momente i krajnje depresivno ostvarenje. U pitanju je, čini se, do sada najzreliji album grupe, muzički, tekstualno i konceptualno savršeno koherentna celina i svakako jedan od najboljih albuma američke popularne muzike u protekloj deceniji.
Nastao je u prelomnom trenutku po Homija, pošto je tokom naizgled rutinske operacije kolena doživeo kliničku smrt. Usledio je dug i mukotrpan oporavak, borba sa depresijom i suočenje sa osećanjem sopstvene smrtnosti. A kako je Homi, kao što je već naglašeno, majstor kontrasta i spajanja naizgled sasvim suprostavljenih tendencija, centralna tema ovog albuma su, na izvestan način, Eros i Tanatos, borba između prepuštanja smrti i vraćanja životu, koja je evidentno divljala u njemu od trenutka kada je otvorio oči na bolničkom stolu, pa sve do završetka rada na albumu.
Taj sentiment egzistencijalne studeni se možda najbolje oseća u pesmi The Vampyre of Time and Memory, prvoj pesmi za koju je Homi smogao snage da napiše tekst posle incidenta u bolnici. U pitanju je linčovski dekadentna gotska balada, ostvarenje koje se nihilistički poigrava osećanjima napuštenosti, izolacije, Homijevom krizom identiteta, depresijom i kreativnom blokadom koja je za umetnika ekvivalent fizičke smrti.
Još jedna košmarna balada koja crpi inspiraciju iz Homijevog bolničkog iskustva, sjajna pesma I Appear Missing se – kako se čini – bavi laganom dezintegracijom personalnog identiteta, onim katkad pogubnim procesom utapanja u ličnost voljene osobe, postajanjem dela svojevrsnog ljubavnog geštalta, pri čemu se – paradoksalno – sve vreme insinuira da je ta ljubav neuzvraćena. Kako god je tumačili, pesma je propraćena efektnim gitarskim rifom koji se mantrički ponavlja kroz pesmu.
Izvanredne su i I Sat by the Ocean, If I had a Tail, My god is the Sun, kao i mnoge druge. Međutim, posebnu pažnju zaslužuje pesma po kojoj je ovaj album dobio ime. Like Clockwork je Homijevo remek-delo koje se ponovo – gle čuda – bavi tematikom ljubavi, tačnije, raskidom sa voljenom osobom, i neizbežnim tugovanjem, nepodnošljivom čežnjom, prepuštanjem i konačnim mirenjem sa gubitkom. Međutim, ta spoznaja da je došao kraj i da od sada sve ide nizbrdo, skupo je plaćena, i koliko god poetski subjekt naposletku možda delovao pacifikovano, zapravo je prepun pritajenog užasa, buke i besa. Linija ljubavi na tvom dlanu / Spretno prerušena / Sva obećanja, čvrsta kao kamen / Na dnevnom se svetlu mrve u prah.
Muzički, čini se da su u prividnom minimalizmu, Homi i ekipa došli do gotovo savršenog izraza. Glavne komponente su jednostavna melodija brižljivo izvedena na klaviru i Homijev glas koji nežno i potresno peva u falsetu, kao i izvanredna gitarska solaža odsvirana slajdom, punog, reskog, „masnog” tona, koja je toliko krcata emocijama, da prosto razdire slušaoca.
Konačno, album Villains (Zlikovci) iz 2017. godine je jedno od kontroverznijih ostvarenja grupe, možda i zbog toga što ga je producirao čuveni Mark Ronson, poznat po radu sa Adel, Lejdi Gagom, Majli Sajrus i drugim pop zvezdama. Na prvi pogled se čini da je melanholiju prethodnog albuma zamenila izvesna maničnost, barem se tako isprva činilo kada je izašao prvi singl sa ovog albuma, The Way You Used to Do, kao i spot za ovu pesmu. U njemu kabaretski razigrani Homi, u jednom od svojih ikoničnih „riđi Elvis” izdanja glumi prerušenog đavola koji trguje dušama. Na taj način je ukazao na to da je ilustracija na omotu albuma (koju je maestralno uradio grafički umetnik koji se predstavlja pod pseudonimom Boneface – dotični je takođe grafički oblikovao i prethodni album) mnogo više od puke dekoracije, i da taj đavo koji simbiotski – ili pak parazitski – sedi na Homijevim leđima, vuče konce i upravlja njegovim postupcima, od sviranja, pa do svih drugih stvari, zapravo predstavlja Homijev alter ego.
Iako deluje da je celokupni ton lakši nego na prethodnom albumu, da je osećanje one sveprisutne teskobe u velikoj meri prigušeno, Zlikovcima ne nedostaje ozbiljnih pesama. Recimo, Un-reborn Again, sa svojim brzim tempom, raštimovanim, disonantnim gitarskim rifovima, prilično je jetka kritika moderne opsesije za prolongiranjem mladosti, zloupotrebom raznovrsnih kozmetičkih i hirurških zahvata, tom fontanom mladosti današnjice. Fortress je dirljivi manifest pružanja pomoći i uporišta u nevolji bliskim osobama.
Kao i na prethodnom albumu, Homi i ekipa su najbolje ostavili za kraj. Pesma Villains of Circumstance je istovremeno čarobna, mračna, klaustrofobična, onespokojavajuća i do krajnosti potresna, toliko da deluje kao da je prvobitno trebalo da se nađe na prethodnom albumu. Čini se da Homi kao tekstopisac nikada do sada nije bio tako iskren, ni razoružavajuće emotivan. Homi ovde uvodi koncept „zlikovaca okolnosti”, kako ih je nazvao, odnosno različitih prepreka, objektivnih ili subjektivnih, koji razdvajaju dve srodne duše. Ukoliko je Like Clockwork pesma o prepuštanju i mirenju sa sudbinom, Villains of Circumstance se bavi opsesivnom ljubavlju i nemogućnosti da se protagonista pesme oslobodi te opsesije, da izađe iz tog karmičkog začaranog kruga. Refren i, istovremeno, završetak pesme je čudesno lep i može se shvatiti kao svojevrsna zakletva i molitva. Sklopi oči i odsanjaj me kući / Zauvek moja, biću zauvek tvoj / Uvek, zauvek, iznova i iznova.
Iako se može činiti da su autorove namere bile prevashodno kritičke, pa i cinične, to nije slučaj, jer Homi ovde nastupa ne cerebralno, nego pre svega emotivno, pišući iz sopstvenog iskustva. Sam je to ovako opisao: „Ovo ’odsanjaj me kući’ je kada položite glavu i negde preko neizmernog okeana neko drugi spušta svoju i možete izustiti sve reči koje vam padnu na pamet, opet će vas okean razdvajati”. Ako ste ikada bili u sličnoj situaciji, na različitim krajevima grada, države, kontinenta ili planete, znate koliko su te reči snažne i istinite. I koliko reči – sve reči, ma koliko velike bile – malo vrede ako ih ne potkrepljuju dela koja, kako kaže Homi, pomeraju zemlju i nebo.
Ova pesma, dakle, predstavlja, kodu (završnicu) sjajnog albuma Villains. Ona, međutim, svakako ne predstavlja završnicu karijere Džoša Homija i ekipe – naprotiv. Iako bi posle dva ovakva albumasvaki bend mirne duše mogao da okači instrumente o klin i uživa u zasluženoj penziji, nema sumnje da Kraljice kamenog doba, čak i posle četvrt veka, imaju još mnogo toga da kažu, te da će potvrđivati svoj status jednog od vodećih alternativnih bendova Amerike, sveta i – u najmanju ruku – ovog dela Sunčevog sistema, iznova i iznova.
maj, 2022.
