piše: Ivan Veljković
Slike ustupio: Darkwood
Crtež: Zoi Torogud
„Kad se sagleda u celosti, ovo je teška priča, prepuna smrti, poteškoća životnih koje se ne rešavaju tako lako, a čije indicije društvenog rasula, prožetog ličnom depresijom i patnjom zarad sopstvene neadekvatnosti, ostaju aktuelna tema i danas.“
Posvećeno Džejmsu Torogudu (2001–2024)
Odbrambenih mehanizama je mnogo, i neretko će varirati od problema sa kojim se sučeljava osoba. Primera radi, anksiozne osobe često praktikuju tehnike dubokog disanja kako bi smirile sopstveni nervni sistem. Osobe koje su prošle kroz neki oblik teške traume često odaberu da se ne kupaju, kako bi time odagnale izvor traume neprijatnim telesnim mirisima. U naletu napada panike, osoba neretko praktikuje tehniku fokusiranja na jednu tačku kako bi se smirila. Životinje isto tako često figuriraju kao terapijski pomagači, gde prosti čin maženja mačke, psa ili konja donosi spokoj. E sad, to su sve donekle efektni načini da se telo, um i duša dovedu u nekakav ekvilibrijum. Međutim, tu su i oni trenuci kada ne postoji adekvatni mehanizam. Postoje oni napadi koji se ne brane.
O ovome sam razmišljao dok sam čitao grafički roman Usamljena u središtu zemlje britanske autorke Zoi Torogud. Odabir njenog dela za ovaj tekst je bio višestruk, i dakako jedan od faktora je bila i skorašnja porodična tragedija kroz koju je Torogudova morala da prođe. I premda je u pitanju neopisivo bolni događaj koji apsolutno nikog ne ostavlja ravnodušnim, pa ni one najjače, on je, na veliku žalost, tek najnoviji u nizu neprijatnosti koji sačinjavaju autorkin život, a kojih se dotakla upravo u ovom delimično autobiografskom delu.
Pritom, odabir njenog dela, kao što je istaknuto gore, nije bio samo taj događaj, već sve što je vezano za strip i što isti prožima – činjenica da se Torogudova ceo život bori sa kliničkom depresijom, da je pokušala sama sebi da oduzme život kao tinejdžerka, da je svoj već izolovani, povučeni život samo dodatno izolovala tokom COVID-19 pandemije, da je i pored očitog talenta za crtanje (takođe veliki faktor za odabir ovog stripa) Torogudova neko ko opet bitiše na marginama.
Usamljena je album koji Torogudova priča u bezmalo pet glasova. Četiri ćete odmah prepoznati. Tu je realistična Zoi, najbliža sličnost stripovske junakinje i autorke. Sarkastična Zoi je slična realističnoj, ali sa depresivnijim, usahlim licem i vazda namrštena. Mini Zoi (ili chibi Zoi) je verzija nje koja je optimistična i mnogo detinjastija od ostalih (čak i od Zoi sa 14 godina, koja se isto pojavljuje u stripu), a Poistovećujuća Zoi deluje kao njena najčešća karikatura sebe – ćelava, nosata, naškrabana jednostavnim linijama. Ove četiri se najčešće prepiru u drugom planu priče. Peta varijanta Zoi je njena depresija. Njena depresija predstavljena kao velika, crna kreatura.
Kroz reči Torogudove saznajemo kako ona, podvojena kakva jeste, prolazi kroz život. Saznajemo da su neki ožiljci isključivo vidljivi, a da su neki zarobljeni duboko u škrinjama ljudskog uma, poput zakopanog blaga za koje mape nema. Saznajemo da cela njena porodica, sva četiri člana, imaju neki vid duševne bolesti (najčešće depresije) i da gotovo svi, za razliku od Zoi, internalizuju te probleme. Saznajemo da je Torogudova toliko poodmakla u svojoj muci da, sem jedne drugarice, nema ama baš nikog u životu. Blaga promena se dešava tokom njenog puta za Ameriku i kratke avanture s lokalnim umetnikom, ali ništa se tu ne konkretizuje. Ništa sem činjenice da Torogudova nikako da nađe neku pozitivnu crtu u životu.
O, putovala je Torogudova po strip konvencijama, ima lojalne fanove i nekoliko važnih stripova pod rukom, ali šta s tim? I šta s tim što je njen prvenac (takođe objavljen na našem području, treba naglasiti) lepo prošao kod čitalaca? Nije kao da će slava preko noći promeniti sve. Kreatura i dalje visi nad ovom devojčicom koja je samo htela da crta stripove.
„Znaš li zašto ne možeš da budeš srećna?” pita kreatura Zoi. „Zato. Što. Ne. Želiš.” Zvuči jezivo, zar ne? Zvuči kao nešto što bi isfrustrirani član porodice rekao drugom članu, članu koji pati od depresije, u onim trenucima kada strpljenje i nežnost iščeznu; kao uvreda prouzrokovana nerviranjem. Ali ovu rečenicu je Torogudova uputila samoj sebi. Ovo je samokritika najgore vrste ako patite od depresije.
Zoi hoće prijatelje. Hoće da se poveže. Da svetu objasni šta je muči, da pomogne napaćenim psima i spase ih od odvratnih vlasnika-zlostavljača. Hoće da oseti toplinu porodice, koju zapravo, iako je često u kontaktu sa svojom pravom porodicom, nikada nije na pravi način iskusila. Hoće da ima više samopouzdanja, dovoljno da konobarici uputi kompliment.
Torogudova…ne Zoi. Zoi je prošla kroz sito i rešeto. Njen briljantan crtež, ekspresivan i tek toliko vispren, odlično ilustruje haos u kome se autorka redovno nalazi. Bombastične strane pune buke se presecaju crno-belim, maltene monotonim pripovedanjem u preko devet kadrova na tabli. A njena naracija, prožeta promenom perspektive (a sve to iz dijaloga između aspekata njene ličnosti) ima kvalitete poezije u prozi. I da, pre nego što pitate – ovo je i te kako vapaj za pomoć, ovaj album. Premda tih i neprirodno, usiljeno nečujan.
Zoi je, samim tim, samom tom hrabrošću da deo svoje priče ispriča, zaslužila da bude srećna. I više nego zaslužila. I sreću, i nove prijatelje, i nove ljubavi, i sve novo. Zaslužila je da ne bude usamljena u središtu zemlje – njoj treba neko ko će sesti s njom i zajedno razglabati simpatične ideje za stripove, od lagane naučne fantastike do bolnih ličnih priča.
Zoi je kvalitetna autorka. Nema sumnje da je zaslužila da je život tretira barem malo bolje. Ali i pored toga, ona će sigurno koračati napred. Malim koracima, razume se. Ali uvek za nijansu sigurnijim od prethodnih.
februar, 2025.
