Možda je nekima natpis „Genije radi. Ne uznemiravaj!” poznat sa natpisa za vrata, kupljenom kao suvenir na ekskurziji u petom razredu osnovne i ma koliko se ta poruka odnosila na njihov blistavi um i želju da, makar na tren, ispred vrata zaustave posetioca njihove sobe i tako sačuvaju svoj mir, ovde je ipak reč o ilustrovanim ili dokumentovanim trenucima umetničkog stvaranja. Ateljei puni rekvizita, rasutih boja, plâtana, štafelaja, slika, skulptura, ponekad sa modelom ili muzom, ali uvek sa centralnom figurom – genijem koji stvara!
Eduard Šarlemon, Hans Makart u svom ateljeu, oko 1875.
Jedan bečki slikar naslikao je drugog bečkog slikara dok slika. Hans Makart, poznat i kao „princ-slikar”, bio je zvezda bečke umetničke scene u drugoj polovini 19. veka, koji je svoj atelje pretvorio u salon u kome se okupljalo visoko društvo austrijske prestonice. Prostor u kome je radio bio je pun egzotičnih predmeta i biljaka, a postepeno se, zahvaljujući velikom broju slika, skulptura, instrumenata i rekvizita pretvorio u luksuzni studio, koji je njemu služio kao scenografija za istorijske i klasične kompozicije, a drugima postao uzor za dekoraciju salona. Očigledno ga je ovde posetio i Šarlemon koji ga je tom prilikom ovekovečio dok stvara. Sada znate odakle verovatno stiže pojam „kreativni haos” od koga je Makart uspeo da napravi jedno od omiljenih mesta za okupljanje u Beču.
Karl Tojfel, Pavle Jovanović u ateljeu u Minhenu, krajem 19. veka
Još jedan bečki đak, koji je svoj atelje uredio po uzoru na Makartov, samo ovog puta u Minhenu, bio je i srpski slikar Paja Jovanović. Na Tojfelovoj fotografiji vidimo našeg slikara dok radi na jednoj od više verzija slike Mačevanje, najverovatnije onoj iz 1890-ih – jednoj od mnogih slika orijentalizma, odnosno balkanizma, po kojima je Paja bio poznat i cenjen u inostranstvu. U njegovom ateljeu pored velikog broja tkanina sa narodnim motivima, etnoloških predmeta i oružja, na ovoj fotografiji vidimo i slike Krčmarica Jana, Umir krvi, Enterijer napuštene orijentalne kuće, nekoliko portreta i druge slike manjeg formata, verovatno pripremne radove.
Nepoznati autor, Uroš Predić u ateljeu u Orlovatu, nepoznato datovanje
Prijatelj našeg već pomenutog slikara bio je Uroš Predić, takođe bečki i mihenski đak. Sa Jovanovićem mu je bilo zajedničko i majstorstvo u kompoziciji, veoma plodan i raznovrstan umetnički opus koji je obuhvatao istorijsko, religiozno, portretsko i alegorijsko slikarstvo, kao i to da su obojica dočekali duboku starost od skoro 100 godina. Predićevo stvaralašto bilo je prožeto promišljanjima o sopstvenoj umetnosti i životu, često ispunjeno moralizatorskim tonom, a ponekad praćeno i slikarevim beleškama. Na ovoj fotografiji Predića vidimo u ateljeu u njegovom rodnom mestu Orlovatu, dok slika Bogorodicu za Samoš, o čemu nam svedoči njegov zapis.
Jan Vermer, Alegorija slikarstva, 1666–1668.
Kad smo već pomenuli alegorijske kompozicije, ne možemo izostaviti Vermerovu Alegoriju slikarstva ili Umetnost slikanja ili Umetnik u ateljeu, pod kojim je sve nazivima ova slika poznata. Slika u kojoj umetnik okrenut leđima slika model puna je simbolike, svojstveno holandskom slikarstvu 17. veka. Portretisana ženska figura verovatno je personifikacija istorije – muza Klio, ili poezije, s obzirom na to da su poezija i slikarstvo sestre umetnosti, kako se smatralo još od antičkih vremena. Ako ni iz jednog drugog izvora, ova slika je možda poznata generacijama koje su je imale reprodukovanu na naslovnoj korici njihovih udžbenika za likovnu kulturu.
Artemizija Đentileski, Autoportret kao alegorija slikarstva, 1638–1639.
Još jedna alegorija, ali ovog puta naslikana od strane jedne dame. Ne slažu se svi stručnjaci oko toga da je ovde zaista reč o autoportretu, no bilo da jeste ili ne, ovim delom predstavljena je samosvest slikarke, odnosno ko je ona i šta je njena profesija, što je u vreme kada je ova slika nastala bio veoma smeo poduhvat. A danas nešto pričamo o selfijima…
Gustav Kurbe, Slikarev atelje, 1855.
Evo jednog slikara koji je govorio da je slikao samo ono što vidi, što ga je učinilo vodećom figurom umetnosti realizma. Dakle, bez alegorija, simbolizma, apstrakcije i religioznih kompozicija. Međutim, ova njegova slika nije prošla bez alegorije, makar – kako neki kažu – kao oksimoron. Naime, slika se u originalu zove: Unutrašnjost mog ateljea: realna alegorija u kojoj je sažeto sedam godina mog života kao umetnika. To je verovatno jedan od najdužih naziva slike koji ste čuli.
Hans Namut, Džekson Polok, 1950.
Ovo je samo jedna u nizu fotografija ovog autora koji je zabeležio Polokov stvaralački proces. Ako ona nije dovoljna da se upoznate sa njegovim metodom i stvaralaštvom u vidu apstraktnog ekspresionizma, pogledajte ovaj Namutov kratkometražni dokumentarni film Džekson Polok 51, na engleskom jeziku iz 1951. godine:
Mihali Munkaski, U ateljeu, 1876.
Na ovoj slici tamnih kontrasta vidimo umetnika u svom ateljeu, malo odaljenog od štafelaja, verovatno na pauzi kako bi video šta je postigao dosadašnjim radom. Tu je i dama koja je mogla da mu bude model, a možda je i neko u čiji sud veruje umetnik, pa je došla da mu kaže šta misli o njegovoj najnovijoj slici. Kada bismo samo malo mogli da izokrenemo ovaj štafelaj, dobili bismo neke odgovore.
Nepoznati autor, Džon Singer Sardžent u ateljeu, oko 1884.
Ovaj američki slikar fotografisan je u svom ateljeu u Parizu u trenutku kada radi na slici Doručak na stolu. Ipak, mnogo veću pažnju privlači njegova slika velikog formata nazvana Madam X. Opčinjen lepotom ove Parižanke, pisao je svom prijatelju pre nastanka ovog portreta: „Velika mi je želja da naslikam njen portret i mislim da bi ona to dozvolila, kao i da čeka da neko učini takav omaž njenoj lepoti. Ako si blizak sa njom i budeš je video u Parizu, možeš joj reći da sam izuzetno talentovan čovek.”
Nepoznati autor, Salvador Dali u ateljeu, oko 1946.
Evo jedne fotografije koja ima sve elemente reprezentativne predstave umetnika koji stvara. Tu je genije, njegov model, štafelaj sa slikom i slikarski pribor. Dali je fotografisan u trenutku kada radi na slici Iskušenja svetog Antonija. Ako je Dalijev svet bio tako čudesan, što se vidi na osnovu njegovih slika, a poznato je i na osnovu njegove biografije, zamislite samo onda kako je izgledao njegov atelje.
piše: Ana Samardžić
oktobar, 2016.
