piše: Ana Samardžić
„Pogledaj kroz prozor taj, šta vidiš tu?”, pitale su Elipse 1966. godine, a u ovom tekstu će se postaviti pitanje prozora u umetnosti. Uloga prozora u graditeljstvu je očigledna, ali u arhitekturi, kao i u drugim vizuelnim umetnostima, ona može biti simbolična. Naslikani prozor na zidu ili platnu daje iluziju trodimenzionalnosti; panorama koja se uočava kroz otvoreni prozor predstavlja „sliku u slici”, a često i ono što je metafizički, a ne samo bukvalno iza ili izvan; otvoreni prozor je izvor prirodne ili božanske svetlosti (u religioznim kompozicijama); u enterijeru naslikan prozor na zidu produbljuje prostor, a u arhitekturi kroz istoriju možemo pronaći mnoštvo dekorativnih prozora. Od antičkih fresaka, preko soba sa pogledom, do čuvenog loga koji vidite svaki put kada uključite računar, pogledaćemo u svet kroz neke od prozora iz istorije umetnosti.
Pogled na arhitekturu, vila u Boskorealeu, 1. vek p.n.e.
Za takozvani drugi stil antičkog rimskog zidnog slikarstva odnosno slikarstvo arhitektonskih panorama, karakteristični su bili „prozori” ili otvori koji su pružali pogled na naslikani grad, vrtove ili neke udaljene predele. Oslikani tako da se stekne iluzija o udaljenom prostoru, svi arhitektonski elementi imali su mnoštvo detalja. Spavaća soba jedne od vila u Boskorealeu, u blizini Napulja, poznate i kao vila P. Faniusa Sinistora, danas je rekonstruisana u Metropoliten muzeju u Njujorku uz pomoć nekoliko – od vulkanske erupcije preživelih – fragmenata ovog pompejanskog slikarstva i uz saradnju nekoliko svetskih muzeja. U pompejanskom slikarstvu započeto je ono što će se vekovima kasnije razviti u renesansnom i rokoko enterijeru, kada je u pitanju arhitektonska iluzija.
Trifora oltarske apside Bogorodičine crkve, manastir Studenica, krajem 12. veka
Trifora ili trodelni prozor na oltarskoj apsidi Bogorodičine crkve u Studenici obrađena je raskošnom kamenom plastikom. U njenoj arhivolti (luk kojim je uokviren ceo prozor) nalazi se reljef loze u kojoj su sa južne strane isprepletena fantastična bića i životinje, poput sirene, jagnjeta i orla, a na vrhu i sa severne strane floralni motivi. U luneti prozora (polukružnom polju iznad otvora) sa južne strane predstavljen je zmaj sa malom figurom u rukama, a sa severne bazilisk, između kojih je takođe upletena loza. U podnožju prozora, sa južne i severne strane nalaze se konzole u vidu dve ljudske figure, danas oštećene, spojene gredom sa palmetama na kojoj počivaju kolonete prozora.
Vitraž na severnoj strani Bogorodičine crkve u parizu (Notr Dam), sredinom 13. veka
Vitraž u obliku rozete sa posebnim metafizičkim efektom koji u enterijeru stvara spoljašnja svetlost, izum je francuskog gotičkog graditeljstva, iako se bojeno staklo koristilo vekovima ranije. U Francuskoj su se vitraži u srednjem veku najviše proizvodili u Šartru, ali se jedan od najpoznatijih primera obojenih prozora nalazi u Bogorodičinoj crkvi u Parizu. Severni vitraž, u vidu rozete (cveta, tačnije ruže) posvećen je, kao i cela crkva, Bogorodici (čiji je jedan od simbola ruža). U centralnom delu rozete, u kružnom polju, predstavljena je Bogorodica sa Hristom. Oko njega se kao u ruži razlistava najpre kružnica od osam scena, potom se one dupliraju u kružnicu od šesnaest, zatim u kružnicu od trideset dve, a poslednji krug ponovo ima trideset dve scene, formirajući tako čitavu rozetu sa temom glorifikacije Bogorodice, uz scene na kojima su predstavljeni starozavetni proroci, kraljevi i sudije.
Mikelanđelo Merizi Karavađo, Pozivanje sv. Mateja, oko 1599-1602.
Primer da se prozor koristio kao izvor božanske svetlosti, proviđenja, duhovnosti, predstavlja i Karavađova slika Pozivanje sv. Mateja. U jednoj tamnoj prostoriji za stolom sede četiri čoveka, a prilaze im dvojica sa desne strane slike. Po njihovoj skromnoj odori i jedva primetnom oreolu (suprotno raskošno odevenim ljudima za stolom), a posebno po gestu ispružene ruke i uperenog prsta jednog od njih dvojice, vidi se da je reč o Hristu i apostolu Pavlu. Prstom Hrist pokazuje na sv. Mateja, poreznika i poziva ga da počne da ga sledi, a Matej iznenađeno gestikulira rukom kao da pita: „Ko? Ja?” Iako svetlost ne dolazi od prozora koji vidimo na slici, već od onog koji ne vidimo, odnosno iz pravca iz kog dolazi i Hrist, ona ovde ima simboličnu ulogu i stvara kontrast po kome su Karavađova dela prepoznatljiva.
Kaspar David Fridrih, Žena do prozora, 1822.
Kao na mnogim Fridrihovim slikama i ovde je reč o portretu s leđa, ženi zagledanoj u daljinu. Zapravo se radi o njegovoj supruzi koja kroz prozor posmatra očigledno neki vodeni predeo – more, reku ili jezero, sudeći po vodi i vrhu jarbola koji vidimo iza prozorskog stakla. Dok je gornji deo prozora kroz koji se vide oblaci zatvoren, kroz otvoreni donji deo primećujemo vodenu površinu i visoko drveće. Žena za prozorom u enterijeru predstavljala se u umetnosti često sa porukom o dva sveta – onom unutra, privatnom, intimnom i onim spolja, izvan, javnim i često nedostupnim, pa samim tim postojala je za njim i znatiželja ili čežnja. Ovde umetnikova žena ne čeka da se on vrati iz neke odiseje; brod ovde ukazuje da se život negde napolju dešava, svet se kreće, dok ona kontemplira na prozoru. Formalno, slika je podeljena na vertikale i horizontale, koje se u gornjem delu slike ukrštaju i gotovo formiraju krst na nebu, a od simetrije i pravolinijske formulacije blago odstupaju samo žena i jarbol.
Anri Matis, Harmonija u crvenom, 1908.
Veoma čest motiv u Matisovom stvaralaštvu bio je prozor, nekad dovoljan sam po sebi. Na slici Harmonija u crvenom, u skladu sa načelima impresionizma, posmatrač ne može da se fokusira na centar slike, jer isti ne postoji, a takođe se gubi i u fovističkim bojama, među kojima je ovde svakako najdominantnija crvena. U središtu slike je vaza sa voćem, ali pogled posmatrača odmah odluta i na ženu za trpezarijskim stolom sa desne strane, stolicu u levom uglu slike ili prozor. Prozor, u odnosu na sto, je ono što zapravo ovoj slici daje perspektivu, a predeo iza prozora je u kontrastu sa crvenim enterijerom.
Agnes F. Nortrop, Svetlost u raju i na zemlji, 1917.
Umetnost bojenog stakla nastavila je svoj život i van religioznih objekata. Krajem 19. veka u viktorijanskoj umetnosti i umetnosti ar nuvoa, a potom i u umetnosti ar dekoa u 20. veku, vitraži i primenjena umetnost nastala zahvaljujući komadićima raznobojnog stakla, ponovo su doživeli procvat. Upravo u tom periodu, bio je aktivan Tifani studio iz Njujorka, čiji je osnivač bio američki umetnik Luis Komfort Tifani. Najpoznatiji po svojim lampama, za studio je tokom nekoliko decenija radio veliki broj umetnika i dizajnera među kojima je bila i Agnes Nortrop. Ona je dizajnirala vitraž sa temom svetlosti u raju i na zemlji, prvobitno za crkvu u Providensu u Rod Ajlandu. Rajski pejzaž sa vodopadom, planinama i šumom, sastoji se od četrdeset osam odvojenih panela, spojenih u veličanstveni prizor. Vitraž je u međuvremenu otklonjen iz crkve, a nedavno ga je otkupio Umetnički institut Čikaga, gde će se od sada čuvati.
Endru Vit, Vetar s mora, 1947.
Reklo bi se da je prozor nekad jednostavno prozor; međutim već po nazivu slike, vidimo da ovde nije on ključan za ono što je umetnik želeo da predstavi, ma koliko da je reč o realističnoj kompoziciji. Prozor je bio neophodan ponovo kao granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, ne bi li se predstavio apstraktni i nevidljivi vetar. Zapravo, još veću ulogu u prikazivanju vetra dobila je zavesa na prozoru, koja se zbog svoje prozračno tanke tkanine njiše na vetru.
Edvard Hoper, Hotelski prozor, 1955.
Na slici je predstavljena starija doterana gospođa koja u lobiju hotela čeka nekog (ili makar tako na prvi pogled deluje). Ona sedi na sofi do prozora, zagledana u mrak koji dopire spolja. Hoper je za sliku izjavio da je predstavio ono što je video u jednom prosečnom hotelu. Međutim, mnogi su u sliku učitali samoću i usamljenost u savremenom dobu i u jednoj urbanoj sredini, te je slika postala veoma popularna.
Eni Libovic, Romeo i Julija (detalj), 2008.
Čuvena fotografkinja Eni Libovic je za decembarsko izdanje američkog Voga 2008. godine uradila seriju fotografija koje je trebalo da rekonstruišu Šekspirovu tragediju Romeo i Julija. Kao model za Romea je ovom prilikom poslužio baletan Roberto Bole, a za Juliju kanadski model Koko Roša. Iako je u vizuelnoj kulturi za romantične scene ove tragedije znatno prepoznatljiviji balkon, Eni je izabrala prozor za jednu od fotografija iz ove serije koja je urađena poput ulja na platnu. Prozor sa čije se jedne strane nalazi Julija, a sa druge Romeo, zapravo i predstavlja mesto sudara dva sveta, a posle obostrane čežnje i uzaludnog čekanja na prozoru, sada vidimo i interakciju, za razliku od jednostranih predstava gde uvek vidimo sam prozor ili onoga koji kroz njega gleda.
mart, 2020.
