piše: Đorđe Petrović
Godine 1985. (sada već davne), nastavnik u osnovnoj školi, koji odlično poznaje tinejdžere, napisaće revolucionarni roman književnosti za decu. Glavni junak, rođen u istom mestu kao i pisac, svojim nestašlucima, ali i principima, postaće lajtmotiv odrastanja generacija koje će uslediti. Hajduk u Beogradu, nakon nezapamćenog uspeha, pokreće čitav serijal romana o Gligoriju Pecikozi Hajduku, koji sada već broji devet naslova.
Tačno četrdeset godina potom, po motivima ovog romana, 11. novembra prošle godine premijerno je prikazan film istog naslova. Režiju potpisuje Milan Todorović (Mamula, Povratak Žikine dinastije), a scenario priređuje Milica Konstantinović Stanojević u saradnji s piscem. Nažalost, Gradimir Stojković napustio nas je početkom prošle godine, te nije doživeo ekranizaciju romana koji mu je promenio život.
Film počiinje scenama u kojima se Pisac (Jadran Malkovič) vraća u svoju kuću iz detinjstva i naracijom nas uvodi u period kada se kao tinejdžer preselio iz Mramorka u Beograd. Četrnaestogodišnji Gligorije Pecikoza Hajduk (Todor Jovanović) u crvenom fići sa roditeljima (Dragan Mićanović i Sloboda Mićalović) dovezao se do brutalističkog solitera, gde ga čeka novo mesto za život. Polazak u novu školu za Hajduka biće jako stresan, pa će mu Vlada Indijanac (Martin Zoričić) nadenuti nadimak Selja. Dobro poznavanje fizike (jer su to gradivo već prešli s nastavnikom Čičicom) etiketiraće ga kao štrebera, ali i oduševiti povučenu i izopštenu Robertu (Vera Ćetković), s kojom će u početku deliti klupu. Naravno, da bi stvar bila interesantnija, ali i realnija, u odeljenju 8-5 javiće se ljubavni trougao, pa će se Vesna (Sofia Trifunović) takođe zaljubiti u glavnog junaka.
Hajduku će biti potrebno puno vremena da se navikne na novu sredinu i da prebrodi osećaj nostalgije za rodnim krajem, košarkaškim klubom i najboljim drugom Tomom (Teodor Radivojević), koji mu redovno šalje pisma. Slobodno vreme posvetio je čitanju stripova, a u potragu za prvim brojem Martija Misterije odlazi sa drugarima Himalajom (Andrej Kostjukov) i Petrovićem (Andrija Boškovič). Iznenadni dolazak Tome sa košarkaškom ekipom koju vodi Joca Koš (Vojin Ćetković) posebno ga je obradovao, a na jednu od utakmica vodi i Vesnu, sa kojom je počeo malo ozbiljnije da se druži. U periodima do Nove godine, koju slavi sa odeljenjem i nastavnikom fizičkog (Rođom) i razrednom (Ana Lečić), kao i do ekskurzije, u odeljenju se polako menjaju uloge, pa Hajduk postaje prihvaćen, dok se povučena Roberta uobrazila i krenula da smišlja smicalice. Međutim, naš hrabri Hajduk na kraju uvek ispadne heroj, a naročito kada pogreši i zna da treba da snosi posledice.
Da bi ovaj prikaz imao smisla, morao sam malo detaljnije da objasnim radnju filma. Ipak, kao što i u životu biva, u tinejdžerskom periodu puno ljudi čini nam se jako važno, pa je tako i film pun raznoraznih likova koji imaju zapažene uloge. Moram priznati da mi se odabir dečjih glumaca jako dopao, od Todora Jovanovića, koji je vrlo šarmantan i odlično vlada prostorom,dok lepo prenosi ličnost Hajduka, naročito kada scenu deli sa iskusnijim kolegama. Dodao bih takođe i Andreja Kostjukova, koji je odlično odglumio Himalaju, dobrog druga i zaštitnika u teškim trenucima. Dragan Mićanović je dokazao da čak i malu, pomalo naivnu, ulogu može da dovede do savršenstva i ukrade šou, a on i Sloboda Mićalović imaju odličnu hemiju.
Estetika filma je veoma upadljiva. Iako na trenutke deluje kao reklamni spot, što će, naravno, biti prijemčivo ciljanoj, mlađoj publici, duh osamdesetih godina prošlog veka savršeno je prenesen na platno. Jelena Đorđević ubola je u centar kostimima, a Hajduk može postati novi trendseter u predstojećem periodu. Takođe, automobili, scenografija, ceo vajb Beograda tog doba vrlo su autentični, pa se posebna pohvala mora dati i Sanji Bulat. Kada smo već kod Beograda osamdesetih, ne smemo zaboraviti ni pojavljivanja zvezda tog doba, Nena Belana i Kikija Lesandrića (ovoga puta kao šofer, a ne kao pilot), kao i glumca koji tumači Bobu iz Ludih godina i Marinu Perazić.
Ove jeseni dobili smo veliko osveženje u našem filmskom svetu, i to u vidu jednog pravog feel-good tinejdžerskog filmića. Ako me pamćenje služi, od Mi nismo anđeli (koji može biti i kategorija za sebe) ovakvi filmovi se kod nas nisu snimali. Ako ste nostalgični za detinjstvom osamdesetih, analognim vremenom, skupljanjem stripova, pop i rok muzikom, prvim poljupcem i starim Beogradom, ovo je pravi film za vas. A deco, ako želite da vidite da nemate jedini školske muke, da se upoznate sa nekim drugim načinom života, estetikom i muzikom, ali i da vidite šta znači biti pravi mangup, trk u bioskope.
janura, 2026.
