piše: Jovan Mladenović
„U razgovoru sa lokalnim stanovništvom, stiče se utisak da je Mauricijus nastao prvi, a tek potom je Bog stvorio Raj po uzoru na ovo ostrvo.” To su utisci koje je Mark Tven zabeležio boraveći na ovom ostrvu u svom putopisu Jureći ekvator 1897. godine. Međutim, ideja o Mauricijusu kao „rajskom vrtu” javlja se vek ranije u romanu Pol i Virdžinija, koji se smatra remek-delom pisca Žaka-Anrija Bernardena.
Napisan 1787. godine, uoči Francuske revolucije, doneo je piscu međunarodnu slavu i mnoge prevode, doživevši preko petsto izdanja u više od četrdeset zemalja. U Italiji je knjiga bila toliko uspešna, da je bila nadahnuće za veliki broj drama, ali u novije vreme i za poeziju. Roman je pisan pod uticajem prosvetiteljskih ideja i filozofije Bernardenovih savremenika, među kojima se najviše ističu Rusoove ideje o ljudskoj prirodi, i prati priču dvoje mladih, Pola i Virdžinije, koji žive na tropskom ostrvu Il de Frans, danas poznatom kao Mauricijus, u jugozapadnom delu Indijskog okeana.
Pol je sin Margerit, devojke nižeg staleža iz Bretanje, koja, kako bi izbegla sramotu, ali i posledice koje će vanbračna trudnoća doneti u Francuskoj, pronalazi utočište na ovom dalekom ostrvu u Indijskom okeanu. Naselila se u kvartu Pamplmus, tada glavnom gradu ostrva, a njena komšinica bila je Madam de La Tur, bogata udovica i majka mlade devojke Virdžinije. Dvoje dece odgajale su zajedno u veličanstvenom okruženju ovog tropskog i bujnog ostrva.
Pol i Virdžinija bivaju nerazdvojni. Žive na ovom rajskom ostrvu u potpunom zajedništvu s prirodom, gotovo bez industrijskih i tehnoloških tekovina, daleko od koruptivnog uticaja gradskog života najnaprednijih društava. Iako možda nemaju bogatstvo u tradicionalnom smislu, ostrvo im pruža hrane u izobilju i ugodan život, što im je više nego dovoljno za sreću. Život na Mauricijusu do te mere je idealizovan, da su robovi Domingo i Marija prikazani kao vrlo srećni i odani, čak je navedeno da imaju (tada nezamislivo) pravo stupanja u brak!
Život u apsolutnoj harmoniji sa prirodom omogućava njihovim vrlinama da dođu u prvi plan: nikada ne lažu, kradu ili ispoljavaju zavist i ljubomoru. Koncepti poput posedovanja imovine, bogatstva i društvenih normi i statusa su im nepoznati, ali i nepotrebni. To će se prepoznati i u njihovom odnosu: kako vreme prolazi, Pol i Virdžinija se zaljubljuju jedno u drugo, ali zbog svoje iskonske naivnosti nisu odmah u stanju da objasne i otkriju svoja osećanja.
Međutim, to nije slučaj i sa Virdžinijinom majkom. Naime, naslutivši njihovu romansu, gradeći svoje stavove na principima „građanskog modela”, koji je ponela iz Francuske, predviđa im život u siromaštvu i bedi. To će rezultirati Virdžinijinim prisilnim odlaskom u Francusku, gde bi, navodno, trebalo da nasledi bogatstvo i stekne formalno obrazovanje. Nakon dramatične razdvojenosti, Pol i Virdžinija čekaju samo jednu stvar: njen povratak. Nekoliko teških godina kasnije, Virdžinija se zaklinje da će se vratiti svojoj majci i voljenom Polu, međutim, pred samim pragom „obećanog raja”, Sen-Žeran, brod na kome se nalazila, pod naletom uragana udara u greben i tone dok Pol uzalud pokušava da dopliva do nje i spase je. Došavši do mesta nesreće, nalazi samo njenu haljinu na površini i malo po povratku na kopno umire od tuge.
Jedno od pitanja koje roman postavlja jeste da li su ljudi srećniji, čisti i sposobni za samoodrživost kada žive u skladu sa prirodom ili je ovo samo plod evropske fantazije?
Pol i Virdžinija su u kolektivnoj svesti naroda Mauricijusa postavljeni kao ekvivalent Romea i Julije, tako ušavši u narodnu legendu, čime je linija između fikcije i stvarnosti postala bleda, pa se javlja verovanje da su likovi i događaji iz romana zapravo istiniti. To nas dovodi do skulpture iz naslova.
Sve počinje 1881. godine, kada je Mauricijus, tada kolonija, preko opštine Port Luis, naručio od umetnika Prospera D’Epinea mermernu skulpturu inspirisanu romanom Pol i Virdžinija. Romantičari Fransoa Rid i Antoan Luj-Bari početkom 19. veka odbacuju strogoću dominantnog neoklasičnog stila i svoja dela obogaćuju novom osećajnošću i dinamikom, što zauvek menja tok vajarstva, iako sam pravac romantizma u vajarstvu nije bio dugog veka. Čak i akademski vajari postepeno napuštaju uzvišenu hladnoću antike i s vremenom počinju da traže inspiraciju u romanima, egzoticizmu i prirodi, što se može uočiti kod samog D’Epinea na delu Pol i Viržinija, čija tema mu je nesumnjivo bila vrlo bliska, budući da je rođen na Mauricijusu. (D’Epine je stvorio bar četiri mermerne verzije ovog dela.)
Na ovoj skulpturi Pol je prikazan kako nosi Virdžiniju u rukama, dok ona traži utočište oslanjajući se na njegovo rame. Koncentrisanog lica i zavrnutih nogavica, Pol ostavlja utisak hrabrog zaštitnika, dok se strah mlade devojke izražava u vihoru draperije njene haljine.
Ovim poetičnim delom vajar je svakako uspeo da dočara Polovu izdržljivost i otpornost, kao i Virdžinijinu gracioznost – vrline vrlo važne u izrazu neoklasičnih skulptura – međutim, pored toga, on nam je omogućio da na njima „pročitamo” pomešana osećanja dvoje adolescenata – iskrenost nadolazeće ljubavi, ali i anksioznost usled suočavanja sa opasnošću koja nagoveštava predstojeću tragediju.
Upravo su ovi detalji – vizuelizacija unutrašnjih osećanja dvoje aktera, strah pri suočavanju ljudske krhkosti sa neustrašivom prirodom – primer uticaja romantizma na Depineovoj skulpturi. D’Epine uspeva da kombinuje klasicizam sa romantičarskom osećajnošću, što je i bila karakteristika glavne struje francuskog vajarstva od polovine 19. veka.
Prvobitna ideja bila je da bude predstavljen trenutak kada Pol drži Virdžinijino telo u naručju nakon utapanja. Međutim, naručilac je smatrao da je ta epizoda suviše dramatična i melanholična. D’Epine je stoga odabrao odlomak u knjizi gde Pol pomaže Virdžiniji da pređe preko reke, isklesavši skulpturu iz jednog bloka mermera.
Mauricijus nije bio u stanju da nabavi statuu iz finansijskih razloga. Rad je stoga ostao izložen u D’Epineovoj radionici u Rimu sve do 1886. godine, kada ga je kupio jedan portugalski kolekcionar. U oktobru 1997. godine skulptura se pojavila na aukciji u Londonu, gde je bila kupljena i tada konačno stiže na svoje prvobitno odredište: The Blue Penny muzej na Mauricijusu u čijoj stalnoj postavci se i danas nalazi.
septembar, 2020.
