Nekada davno, u gradu isprepletanom morem, postojale su dve sestre bliznakinje poznate po izuzetnoj lepoti. Imale su skoro isti lik, a jedino po čemu su ih prolaznici razlikovali bilo je to što je jedna volela da šeta obučena, a druga skoro potpuno naga. Mnogi su bivali opčinjeni njihovom lepotom, neki želeći više odevenu a drugi sanjajući obnaženu sestru. Skoro da ne beše čoveka koji im nije poklonio srce, telo i um, unapred, ne očekujući nikakvo obećanje da će ijedna od njih biti njegova. Neki su bili žrtve njihovih igara, jer su sestre neretko volele da se maskiraju jedna u drugu i tako odevene posećuju svoje poklonike. To ne treba da nas čudi, jer ipak su poticale iz grada koji je kulturu maskiranja doveo do savršenstva. Ono što je malo ljudi za života stiglo da nauči je to da je izbor koji su sestre nudile bio trik. Zaista srećan čovek mogao je biti samo onaj koji nije pristajao ni na šta manje od toga da ih ima obe. Imena sestara bila su Profana i Sakralna ljubav. Pozirale su te davne 1514. godine 24-godišnjem Venecijancu, majstoru slikarstva, Ticijanu.
Slika Profana i sakralna ljubav nastala je kao venčani dar povodom sklapanja braka uticajnog Nikola Aurelija, sekretara čuvenog venecijanskog Saveta desetorice, sa Laurom Bagaroto. Na sarkofagu-fontani koji se nalazi u sredini slike moguće je videti Aurelijev grb. Slika je alegorijska kompozicija koja slavi svet lepote, izobilja i ljubavi. Nad fontanom nadvio se Kupidon, koji kao po običaju ima potrebu nešto da zamuti. Ipak, mešanjem vode između ove dve ženske personifikacije, naglašava se da je idealna ljubav ona koja nastaje kombinacijom čednosti i seksualnosti, vrlinama usko povezanim sa brakom. Pa ipak, jasno je da su sestre i fizički slične jer predstavljaju dve strane iste medalje, ali koja je zapavo čedna a koja strastvena sestra?
U duhu današnje slike ženske lepote verujem da bi većina vas na prvi pogled rekla da je profana ljubav naga, dok je sakralna zakopčana do grla. Međutim, neoplatonistički koncept dualne prirode ljubavi (na osnovu kojeg je alegorijska kompozicija i nastala) govori nešto drugačije. Sakralna, sveta ljubav je uzvišena i čista, i nema potrebe za skrivanjem. Poput istine i sveta ljubav je naga jer joj zemaljski zastori nisu potrebni. Ona je i naslikana nešto više, bliža nebu, sa plamenom večne ljubavi u ruci i zvonikom crkve u dubini pejzaža iza nje. Za to vreme ovozemaljska ljubav je materija, zemlja, plodnost – bliža je tlu i prirodi iz koje potiče. Ona u krilu nosi venac koji simboliše brak, obučena je u skupu odeću, ima rukavice za lov i naslonjena na posudu sa nakitom. Plodnost, lov, skupocenost materijala – to su simboli profane žudnje i uživanja u ovozemaljskom životu i njegovoj vezi sa prirodom.
Nekoliko decenija nakon nastanka, slika nije imala naziv. Različito su tumačene dve ženske figure, pa su moguće interpretacije i te da je odevena devojka zapravo nevesta – Laura Bagaroto, koju u misterije braka uvodi boginja ljubavi Venera. Druga teorija je da su u pitanju Venera i Polija, ličnosti iz popularnog romana Frančeska Kolone Hypnerotomachia Poliphili nastalog krajem 15. veka. Slika je ipak zadržala svoj alegorijski naziv, a da je u pitanju proslava ljubavi, u to niko nije posumnjao već više od pet vekova.
Slika se danas čuva u Rimu, u Galeriji Borgeze. U njenu kolekciju stigla je još 1608. godine kada ju je kupio kardinal Scipione Borgeze. Godine 1899. galeriji je ponuđeno 4 miliona lira za ovu sliku – suma koja je prevazilazila vrednost čitave kolekcije, ali je ona ipak bila odbijena, a slika je ostala deo stalne postavke.
piše: MoonQueen
