Znate kako moralisti često govore da praćenje modnih trendova podstiče odavanje luksuzu, želju za lagodnim životom, razmaženost i seksualnu nametljivost, koje zatim vode u moralnu propast društva? Takvi stavovi nisu produkt našeg doba, ili naših roditelja, već se javljaju s vremena na vreme u svakom društvu i svakoj epohi. Jednu od najvećih bitaka protiv mode poveli su naši prapreci krajem 19. veka kada su mnogobrojni predstavnici društva, polazeći od različitih pretpostavki i tvrdnji, želeli da unište i proteraju jedan odevni predmet sa balova i prijema, naslovnih strana časopisa i izloga prvih modnih kuća. Koji je to predmet izazivao toliko pobuna i kontroverzi, polemika, tekstova, javnih govora, štampanje letaka, upozorenja i uključivanje naučnika u svet mode? Pre svega, dame, a zatim i gospodo, problem se zvao – korset.
Pokreti estetičara
Prvi pokušaj reforme odevanja javio se još četrdesetih godina 19. veka u Engleskoj, u krugovima umetnika okupljenih oko bratstva Prerafaelita. Oni su svoje modele odevali u lake široke haljine, nalik na kostime rane renesanse, boreći se protiv modernih ali komplikovanih toaleta, koje su neretko zahtevale pomoć posluge prilikom odevanja, i koje su skoro u potpunosti onemogućavale kretanje. Ipak, u prvoj polovini veka ova radikalno drugačija garderoba ostala je na nivou kostima za poziranje slikarima. U drugojoj polovini veka modu širokih haljina obnavljaju estetičari, ali ona će i dalje biti rezervisana samo za pripadnice umetničkih, socijalističkih i intelektualnih krugova. Ipak, 1893. godine Health and Artistic Dress Union pokreće časopis Agalia, u kojem se ova „prerafaelitska” odeća naziva „socijalističkom haljinom” i preporučuje se širim slojevima društva kao higijenska odeća lišena klasnog obeležja.
Pokret za oslobođenje žena
Da li vam je poznata jedna od prvih scena filma Pirati sa Kariba, kada se Kira Najtli onesvesti i upadne u more sa zidina grada? Ova scena je možda jedna od najrealnijih u čitavom filmu s obzirom na to da je nivo padanja u nesvest usled onemogućenog normalnog disanja u tesnim korsetima bio česta pojava tokom 19. veka. Dakle, korseti ne samo da su sputavali ženu i onemogućavali joj da se bavi bilo kakvim fizičkim poslom ili rekreacijom i oduzimali joj izuzetno puno vremena prilikom oblačenja i svlačenja, već su joj u bukvalnom smislu otežavali i disanje! Žice korseta koje su pritiskale dijafragmu zahtevale su pliće disanje nego što je to uobičajeno, što je sagovornicima davalo utisak uzbuđenja, ali je dame često koštalo vazduha i svesti. No, korest koji je ograničavao pokrete i kretanje bio je u isto vreme i fizički podsetnik lepšem polu da su u istoj moralnoj obavezi da sputavaju svoje nagone, misli i želje, kao što sputavaju svoja tela.
Feministički pokret pobunio se protiv ovog kaveza za žensko telo, usvajajući i zalažući se za jednostavnije i praktičnije odevne predmete. Ekstremne feministkinje pozajmljivale su delove muške garderobe i zalagale se za maskulanizaciju ženskog tela, što je, kao i većina ekstrema, ostalo na nivou socijalnog eksperimenta. Feministički pokret možda i nije uspeo da izbavljivanjem žene iz korseta automatski izbavi ženu iz svih ostalih stega društva, ali je, zajedno sa narednom grupom pobunjenika, postepeno doveo do mnogo praktičnijeg i zdravijeg koda oblačenja.
Kult zdravlja
Protiv korseta ustaju i lekari. Godine 1851, na Svetskoj izložbi u Londonu prikazana je tada nova i revolucionarna odeća koja zadovoljava higijenske i zdravstvene norme. Nekoliko narednih decenija ova higijenska odeća biće usvojena uglavnom na nivou uniformi i garderobe za rad, da bi se prava revolucija odigrala osamdesetih godina kada nekoliko uglednih evropskih lekara izbacuje liniju proizvoda prirodnih krojeva i materijala koji će osvojiti evropsko tržište. Cilj je bio vratiti telu njegov prirodan oblik, omogućiti mu normalan razvoj i slobodno kretanje. Ovome je umnogome pomoglo otkriće rendgena koji je omogućio lekarima da pokažu deformitete kičme i unutrašnjih organa koji su se razvijali pod pritiskom čeličnih žica korseta.
Konačnu prevagu u korist zdravlja doneo je argument da korset ugrožava materinstvo. Ipak, mnogi su i dalje bili za to da se korseti ne odbace u potpunosti, već da se pronađu zdravije varijante potpore ženskog tela. Krajem veka pojavljuju se praktične varijante za sport i posao, a najveći udar korsetima i rodnoj neravnopravnosti doneo je, nažalost, rat.
Branitelji korseta
Sada, verujem da nam je svima bilo jasno, i pre čitanja ovih redova, da korseti nisu ni praktični ni preterano zdravi, ali da li nam je jasno kako su se, i zašto, toliko dugo zadržali u vrhu modnih tredova iako su napadani sa tri različite strane? Za početak treba uzeti u obzir da su umetnička udruženja, feministkinje i lekari ipak manjina u odnosu na ostatak društva. Klasno raslojavanje nije pomoglo borbi protiv korseta – bogati sloj želeo je odeću kojom je davao do znanja da samo oni koji mogu sebi da priušte tri sluškinje prilikom odevanja, mogu da nose garderobu koja te tri sluškinje zahteva. Kao što to uvek i biva, niži slojevi su ih posmatrali sa čežnjom, želeći da oponašaju sve što oni čine, rade i oblače.
Treba reći i da je velikom broju muškaraca odgovaralo da budu okruženi lepim i pomalo nesposobnim pripadnicama nežnijeg pola, jer je to, u vremenima koja su drmala temelje klasične muške dominacije, davalo potvrdu da su još uvek, ako ne jači, onda barem pokretljiviji pol. Ali nemojte misliti da ženama takav pogled na stvari nije odgovarao. Ko bi još želeo da trči po ceo dan u savršenoj opremi za trening, ako bi mogao da umesto toga bira garderobu i presvlači se celo jutro?
Šalu na stranu, uz sve negativne i nehigijenske komponente koje je korset nosio sa sobom, on je bio i ostao jedan od osnovnih simbola ženske seksualnosti, samim tim i njene moći nad muškarcem. Zato su ga se dame držale duže nego što je, verovatno, bilo potrebno, a promene u načinu odevanja došle su kao posledica promena u načinu života, pre nego obrnuto. Uostalom, korset kao odevni predmet postoji i danas i definitivno je jedan od najluksuznijih i najerotičnijih odevnih predmeta. Njega ne nosimo svaki dan i u svakoj prilici, već samo u posebnim prilikama, ili za posebne oči. Srećom, danas se oni prave tako da ne utiču na naše zdravlje, ali svi smo svesni da i dalje utiču na naše posmatrače.
piše: MoonQueen
Podaci u tekstu preuzeti su iz knjige Mirjane Prošić-Dvornić Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka, Stubovi kulture, 2006.
