piše: Jasna Žarković
Na sceni Bitef teatra postavljen je dugačak sto, šest stolica i po jedna polica sa pićima sa leve i desne strane. Voajeri smo Privatne proslave u elitnom restoranu, na koju jedno po jedno, lagano otvarajući dijalog i upoznavanje, stiže šest lica ove romantične, slatko-gorke komedije. Svi znaju ko ih je pozvao, ali postepeno otkrivamo ko je sve pozvan, da bi u završnici postalo jasno: to su tri razvedena para koja su na večeru pozvali njihovi advokati za razvod, takođe par – iz senke.
Može li namešteni susret bivših parova probuditi stare emocije ili potvrditi razloge razlaza? Kakva je dinamika moguća između tri muškarca i tri žene koji se, izvan ovih bračnih kombinacija, međusobno ne poznaju? Kao u svakoj dobroj komediji, ta će dinamika otvoriti niz zabavnih sudara karaktera, izazovnih dijaloga i patetičnih monologa. Kombinacija je mnogo: od zadevanja bivših parova, do upoznavanja i otkrivanja istina jednih o drugima.
Kroz dijaloge koji primarno ocrtavaju likove i njihove odnose, nenametljivo ali jasno, provlači se i kritika konzumerskog društva. Kako dobrostojeća elita srednjih godina u našoj sredini živi svoje situirane živote? Šta ih pokreće, šta čini srećnima, a šta kriju i potapaju u svojim karijerama, dijetama, skupim putovanjima, brzim vožnjama?
Igra počinje nadgornjavanjem prvenstveno muških ega, da bi se razvila kroz emotivne izlive o međusobnim nerazumevanjima, nevoljenjima, prevarama, izdajama… Kulminaciju izaziva dolazak poslednje supruge na scenu, tj. večeru. Ona unosi element erotske ovisnosti o svom partneru, kao još jednog pogrešnog motiva ljubavnog odnosa.
Ova majstorski napisana dijaloška drama puna je reči koje skrivaju prave emocije, a otkrivaju nedostatak hrabrosti za autentične odnose. Smejemo se, ali nas lične drame likova uvlače polako u proces poistovećivanja i čine ono što dobro pozorište radi: pokreće zapitanost nad kvalitetom sopstvenih odnosa i emotivnih kapaciteta. Autorka teksta Maja Todorović u jednom intervjuu kaže kako „nijedan lik nije kopija neke stvarne osobe, ali su njihovi karakteri i životi nešto što je toliko prisutno svuda oko nas, da ne čudi da se ljudi pronalaze”.
Lik uspešne arhitektice (Milena Vasić), neuspešne psihološkinje ali ostvarene majke (Tijana Marković), kao i pevačice koja tu ulogu ne želi (Jelisaveta Orašanin), vešto je odabrana mreža ženskih sudbina u koju može da se utka sve što savremeni trenutak radi ženama koje od njega nisu uspele da se zaštite autentičnim životom.
Njihovi partneri – uspešan sportista i još uspešniji skorojević (Uroš Jakovljević), propali biznismen (Vladimir Aleksić) i nesnađeni sin tate tajkuna (Nikola Rakočević) – s jedne strane grade sliku o neupitnoj superiornosti svojih persona, da bi u isto vreme inferiorno okrivljavali partnerke za emotivni haos u kome su se, ni krivi nu dužni, našli. Uspešna glumačka podela, koju vodi sigurna ruka reditelja Vladimira Aleksića, drži ritam ove proslave i pažnju publike na zavidnom nivou, čemu doprinosi i odabir muzike Jelene Milašinović.
I tako, jurnjava za karijerom, vitkom linijom ili slavom do kraja predstave ostaje poražena otkrivenom istinom da je sve to besmisleno ako nema iskrene emocije i hrabrosti da se ona pokaže. Možda smo samo jedan zagrljaj udaljeni od topline koja nam svima nedostaje. Privatna proslava nas podseća da oko tog zagrljaja moramo mnogo da se potrudimo, potraživši ga prvo u svom srcu.
decembar, 2025.
