piše: Jasna Žarković
ilustruje: Bojana Đurić
izvor fotografija: bdp.rs
Delovi ex porodice iz ex zemlje zatečeni u trenutku ex života u kući kraj (verovatno ex YU) auto-puta. Što bi se ex komponovano reklo: „Sve smo mogli mi…”
Dejan Dukovski (čiju čuvenu dramu Bure baruta neki od nas pamte po više puta odgledanoj predstavi na sceni JDP-a, u režiji Slobodana Unkovskog, daleke 1995. godine) junake svoje drame Crno zlato zbunjuje dolaskom zanosne mlade žene u njihov ex svet i oko nje plete sve konce radnje. Postavke ove drame na scenu BDP-a poduhvatio se još jedan drag gost Beograda – reditelj Oliver Frljić. Onog Beograda koji ume da podnese reflektor uperen u oči i da čuje analizu aktuelnih grehova (setimo se Zorana Đinđića, 2012).
Ovom prilikom Frljić prvi put sarađuje sa dramskim piscem koga, po sopstvenim rečima, veoma ceni, a čija drama reflektor okreće ka porodici u vremenu između dva vremena: onog u kome su gradili i formirali se i onog u kome ih razgrađuju – i drugi i oni sami sebe. Mogla se njihova razgradnja, kao i tolike druge, odvijati sporo i netragično, potpomognuta crnim zlatom, što je umetnički naziv za opijum koji u Makedoniji cveta u makovima i dilerskom biznisu, ali ne bi bila dovoljna za sve što ova dva autora imaju da prebace svima nama, pripadnicima ex zemlje.
Zato je letargija kakvu u prvoj sceni žive otac Dimitrije (Marko Milošević) i majka Mara (Nataša Marković) samo kulisa za ulazak njihove dece na scenu. Prvo muškobanjaste ćerke Kate (Jana Milosavljević) u tandemu sa advokatom Semirom (Amar Ćorović) i nejasnom asistencijom korumpirane državne Izvršiteljke (odlična Bojana Stojković). Kako bi ovaj trio mogao da izvuče roditelje iz dugova, teško je zamisliti. Onaj ko to stvarno može je onaj, tj. ona koja na sceni pali vatru po kakvu smo kod Frljića došli: bogata gošća Angela (Anja Ćurčić, komplimenti!), koju je muž Španac obezbedio za više života.
Dolaskom u stari kraj ova žena, na prvi pogled nenamerno ali vrlo tačno, zavodi sve na koje naiđe. Prvo svog bivšeg dečka Kira (Milan Zarić), onda policajca Barabu, koji ju (ga) je zlostavljao (Ljubomir Bulajić), pa i svoju sestru Katu. Stondirana majka prepoznaje sina koji je davno jednom otišao od kuće. Bedom ugruvani otac naslućuje da njihova gošća nije dobra vest. Izgubljeni sin se vratio jer je tuga neprihvatanja pregolema. Negde tamo u naprednoj Evropi (miš beli sreću deli!) dobila je Angela sve što joj je kod kuće nedostajalo, čak i novi polni identitet, jer je stari bio izvor patnje, ali to pečalbarskom srcu nije bilo dovoljno. Ljubav ima boju makova. Potvrdu može dati samo sopstvena krv. Međutim, tragedija se oseća u vazduhu. Jer ta krv nije spremna da se menja. I kako to u našim malim, patrijarhalno okamenjenim svetovima biva – žrtve moraju pasti.
Prisećamo se u ovom kontekstu Frljićeve autobiografske predstave Mrzim istinu iz 2011. godine (46. Bitef), kojom je pod reflektor stavio sopstvenu porodicu i time pokazao da je istina njegova poetika. Naravno da je često mrzi, ali uvek ima hrabrosti da sa njom polemiše; da za njom traga, da je sluša i pokazuje na sceni.
Crno zlato priča istinu manjina. Onih koji čekaju pred vratima većine, da ih prihvati. Ali i tragediju svih koji slepo veruju u pravila većine i tako gube i sopstvenu decu. O šansi da budu srećni da ne govorimo. Crno zlato priča istinu siromašnih i nesnađenih. Koji sanjaju i čekaju da im jedan od likova ove začudne drame – Veliki Beli Miš Podeli Sreću. Crno zlato priča istinu protraćenih života. Zato što su se od istine sklanjali.
Od crne komedije, preko mjuzikla i socijalne drame do melodrame i tragedije – Frljić se služi svim alatima scene i dramske forme ne bi li najtačnije ispričao priče koje je Dejan Dukovski odsanjao i ispisao. Dert i parodija, podvriskivanje, pesma i plač, nežne reči i psovke – pretapanja kako ih i život često izvodi. Glumci su, s druge strane, uspeli da donesu svoje istine i ubede nas u tragičnost sudara vremena, svetova, ljudi i emocija. Otac Dimitrije i sin/ćerka Angela dobili su najtežu podelu i izneli je voleći svoje likove – otac sa manje žestine nego što se očekivalo, ali ćerka almodovarovskom ženstvenošću koja ume da se bori.
BDP je dobio predstavu dostojnu priče!
jun, 2026.
