piše: Ivan Veljković
U prošlom broju…
„Međutim, ako nije jasno definisano ko ti je negativac i šta može, e tu već radi neizvesnost, sve bude ujedno i moguće i nemoguće, a adrenalin raste. Ili, ono, bude simpatično i drži pažnju.”
Pajac koji prevazilazi svetove. Palme koje drže zauvek. Ljubav koja prevazilazi ne samo vekove, već i osobe. „Čudno? Možda. Ali neko je tako zapisao…” Prethodna rečenica je zaključak apsolutno svakog kratkog stripa u kolekciji Neverovatne priče. I odmah ću da naglasim – te priče vam neće biti poznate. Nisu ni meni bile poznate doskora.
Ali njihov autor hoće.
Miomir Mija Kulić, „po zanimanju jebivetar”, kako će za sebe reći više puta, po profesiji je mašinski inženjer, ali je ceo život proveo u pričanju viceva. Toliko dobro ih je pričao, da je to od njega devedesetih napravilo radio i TV zvezdu. Svako na jugu Srbije pamti emisiju Cirkus M, gde bi za vreme opšteg kolapsa Kulić svojim dubokim glasom nizao fazone kao gatling puška. Dakako, svoj umetnički rad je ispraksovao crtajući i dizajnirajući sve od logotipova do maskota, od ilustracija za dečje knjige do naslovnica za petparačke romane. Pritom, ne treba smetnuti s uma da je on, uz Nikolu Mitrovića Kokana i Miodraga Veličkovića Mivela, jedan od osnivača škole stripa u Leskovcu sredinom devedesetih, iako je iz iste izašao doslovce posle nekoliko meseci – ista ta škola, koja danas nosi Kokanovo ime, beleži više od 30 godina postojanja, sa stažom koji broji hiljade polaznika, stotine profesionalnih autora alumnusa, više stotina nagrada i više desetina hiljada nacrtanih tabli stripa.
Međutim, nas ovde ne interesuje Kulić kao predavač u školi stripa, iako je to neosporivo bio; a neosporivo i jeste vešt kazivač, neko čije priče može i staro i mlado da sluša bez prestanka. Paradoksalno, ni o tome nije ovde reč. Nas interesuje Kulić kao crtač, kao neko ko je među prvima radio stripove za nemačko tržište sredinom osamdesetih za časopis Gespenster Geschichten (u doslovnom prevodu Sablasne priče ili Strašne priče).
Pored stripova, dakako, radio je i naslovnice za časopis, kao i propratne ilustracije za rubriku Galerija monstruma, učestvovavši kao jedan od doslovce hiljade saradnika.
Sablasne priče blago rečeno – nisu sablasne. Imaju element horora, i na prvi pogled deluju kao stripovi iz proslavljenih američkih časopisa Creepy i Eerie, ali pravila redakcije su insistirala da horor bude sveden, za mlađu publiku. To se i vidi u samim radovima koje je Kulić crtao, a koja su objedinjena u Neverovatnim pričama. Mnogo priča, jedan autor. Dobro, preciznije je reći 10 priča: Bliski susret, Dvorska budala, Karibi hotel, Mali Robin, Kapetanova žena, Dvoboj, Jednoruki, Prodavac novina, Kockice i Invazija.
Ukoliko vam priče, pročitane prvi put, deluju naivno i prosto, niste pogrešili – namerno su tako pisane. Ponavljam, politika Sablasnih priča je bila takva da ovo čitaju mladi čitaoci. Samim tim, bilo šta ozbiljnije na polju horora, erotike ili nasilja nije smelo da se prikaže. Realno, najstrašnija (a ni ona nije strašna) priča u celoj kolekciji je Prodavac novina, mahom zbog atmosfere, a jedna od najlepših je Kockice, gde je element horora sveden na apsolutni minimum.
Sve ovo navodim zato što se manjkavost scenarija pojašnjava činjenicom da nije smelo da se rizikuje. Inače, apsolutno svaki scenario tokom trajanja Sablasnih priča prema kojem je Kulić crtao je nastao iz pera nemačkih scenarista. Pošto je vođenje evidencije i kreditiranje autora tokom izlaženja časopisa bilo… nepostojeće, teško je reći po čijim je idejama Kulić kreirao kadrove. No, naš fokus je na njegovom crtežu, i o tome ćemo upravo posle ove tačke.
Elem, Kulićev crtež. Tokom poslednjih pola decenije, objavljena su dva sabrana dela Mije Kulića, oba izdata od strane izdavača Forma B iz Beograda: Pop i Neverovatne priče. I premda je Pop estetski i tematski bliži Kuliću, Neverovatne priče su prilika da vidimo majstora na delu kad je realizam u pitanju. Likovi Kulića, čak i u sablasnoj postavci, imaju visprenost i vrcavost njegovih karikaturalnih i geg dela. Ovo nije slučajno – za svaki vic koji izrekne, autor zna da ih u sebi ima najmanje šezdesetostruko svakog minuta. To ga je i održalo na radio-talasima sve te godine. Samim tim, pravilo postavljeno da priče ne smeju da budu eksplicitne je zapravo išlo njemu u korist. Ergo, ne čudi što je čitavih deset priča – odnosno, deset za koje pouzdano znamo da su njegove – radio za ovaj časopis.
Kulić dobro radi realističan crtež, ali nije to na nivou njegovih savremenika. Njegov domen je ipak više komična stilizacija (opet uzimam Popa kao argument u korist ove hipoteze) i na takvim zadacima njegov stil zaista zasija. Sudeći po ovim tablama, možemo naglasiti činjenicu da Kulić voli da eksperimentiše koliko mu je scenariom dozvoljeno. Neretko će mu likovi iskoračiti iz kadra, ili će natprirodne situacije predstaviti na način koji do tada nije viđen u domaćem stripu (konkretno, pogledajte priču Dvorska budala). Ali opet, to se vidi na kašičicu zbog više puta pomenute prirode časopisa.
Elem, sve u svemu, Neverovatne priče je kolekcija stripova koja služi kao vremensko-prostorna kapsula, kao izveštaj o jednom leskovačkom autoru tokom njegove „nemačke faze”, tik pre nego što će preuzeti medijski etar u Jablaničkom okrugu. I kao takav služi na čast ne samo autoru, već i istoriji domaćeg stripa uopšte.
novembar, 2025.
