piše: Ivan Veljković
U prošlom broju…
„Nomenklatura glavnog lika ovog urnebesnog albuma je amalgamacija; jedan deo imena je, očigledno, Parlovljevo prezime. Drugi deo je, interesantno je navesti, ime mini-serijala Starlight koji je pisao Mark Milar, inače proslavljeni i pomalo kontroverzni scenarista čiji radovi nikada ne ostavljaju čitaoce ravnodušnim.”
Dekonstrukcija. To je izraz koji se sada i previše često čuje u gotovo svim medijima. Ako se konkretno držimo stripa, sve i svja se izgleda dekonstruiše – od superheroja do likova epske i naučne fantastike. Sve je odjednom ili parodija ili pastiš ili kritika na žanr ili – sintagma koju prezirem – subverzija očekivanja. Sve od reda vrišti u jedan glas apsolutno istu poruku: e, a šta bi se desilo ako bi priče tog i tog tipa zapravo bile smeštene u stvarni svet? Pa, rezultat je gomila neinspirativnih filmova, stripova, serija, animiranih uradaka i video-igara koji, premda pokušavaju da budu originalni, zapravo uglavnom kopiraju već obrađeno.
Međutim, netačno je reći da su sve dekonstrukcije loše, i ovaj trend loših dekonstrukcija je pratio period kada je ova praksa zapravo davala kvalitetne radove. U američkom superherojskom stripu, taj (pozitivni) trend je počeo negde sedamdesetih, kada je Marvel rešio da ubije Gven Stejsi i da podari Spajdermenu potpuno novu, riskantnu arku. DC je, sa svoje strane, gurao više socijalno angažovane priče, poput zavisnosti, korupcije, ekoloških tema, tema identiteta, i sličnog. Ali tek je pojavom kompleksnih priča poput Povratka mračnog viteza Frenka Milera, Nadzirača Alana Mura i Dejva Gibonsa, Sendmena Nila Gejmena (i grupe autora) i Ludnice Arkam Granta Morisona i Dejva Mekina osamdesetih godina prethodnog veka ideja o preispitivanju superherojskih tropova postala popularna. Naposletku, ta tri dela su, u pravom smislu te reči, dekonstrukcije superherojskog žanra, a njihovi autori su, nekako očekivano, bili imitirani u narednih 35+ godina.
Jedan od modernih scenarista koji je zdušno prigrlio dekonstrukciju kao glavnu alatljiku je Mark Milar, škotski scenarista poznat po velikom broju strip serijala (na pamet padaju Kick-Ass, Superior, Wanted, Jupiter’s Legacy, Kingsman i Starlight, od kojih je jedan deo zdušno preveden i objavljen čak i kod nas). Naravno, ne treba ni pominjati njegov angažman u Marvelu i DC-ju, koji je podjednako zapažen.
No, njegova autorska dela, vezana pod jednim univerzumom zvanim Millarworld, zavređuju više pažnje. U njima, Milar ima potpunu kreativnu kontrolu da ispriča svoje priče koje su…u najmanju ruku – kontroverzne.
Uzmimo priču koja je tema ovog teksta, Nemesis. Vođen veštom crtačkom rukom Stiva MekNivena, ovaj mini-serijal od četiri epizode prati maskiranog negativca koji ubija visoke policijske zvaničnike širom sveta, i to na najbrutalnije moguće načine. Kako odmiče priča, vidimo da ovaj psihopata planira stvari unapred (koliko unapred? To zaprepašćenje ostavljam vama, kada pročitate strip). Njegova najnovija meta je Blejk Morou, glavni inspektor policije u Vašingtonu. Iako slovi za osobu od integriteta sa čistim rezimeom i naizgled srećnom porodicom, Morou se kroz priču polako dekonstruiše (eto opet te reči) i vidimo kako, kroz akcije jednog bolesnog uma, maska polako pada kako kod Moroua, tako i u društvu generalno.
Ideja za strip je počela od pitanja: šta bi bilo kad bi Betmen bio Džoker? Odnosno, kako Milar naglašava (apostrofirajući da mu je ovo bila omiljena varijacija dotične premise): šta bi bilo kad bi Betmen bio pička? Rezultat je krvav, u bukvalnom smislu te reči. Mark Milar je neko ko, poput Garta Enisa, koristi efektivno brutalno nasilje ne bi li čitaoca zaveo da čita i zadržao ga do poslednje table. I ne, ovo nije nivo nasilja i sirovosti kakve biste, recimo, našli u američkom stripu tokom devedesetih, kada su čak i junaci poput Supermena i Kapetana Amerike imali očajnu anatomiju sa enormnim muževnim grudima, bicepsima odvaljenim od brega i sa oružjem koje je toliko kompleksno da baca NRA u hroničnu depresiju. Ovo je, paradoksalno, mnogo veći i brutalniji nivo nasilja, čiji nedostatak suptilnosti služi svrsi.
E sad, nije to svako od čitalaca video. Primera radi, neki od najčešćih komentara konkretno na Nemesis su: pa i nije morao baš da crta kako brzi voz omaže japanskog inspektora po zidovima tunela. Ili: a što Nemesis toliko psuje, i otkud mu toliko snage da smrska lobanju pajkanu pendrekom? ili ona najčešća – koja je postala i internet senzacija jedno vreme – ma ajde, šta mu to znači da je podesio njenu matericu da eksplodira?! Da, namerno sve ovo ostavljam bez konteksta, čisto da imate u vidu šta vas čeka.
Nego, da li je priča stvarno vredna overavanja, s obzirom na pomenute grozomorne elemente? Pa, ovo sam još pre deset godina pomenuo u jednom znatno kraćem tekstu, ali ključna stvar koja Milara odvaja od prosečnih scenarista jeste mogućnost da kreira likove koji su istovremeno ljudi od krvi i mesa, ali i parodije na žanrovske tropove. Nemesis je taj tip osobe duž cele fabule. Naravno da je komično visceralan i koljački nastrojen, i naravno da se ceo njegov raison d’être (svrha postojanja) svodi na neku bolesnu varijantu hedonizma, ali tu je ipak crta realističnog ljudskog ponašanja kakvo može da se očekuje od osobe u izvesnim situacijama. Isto je i kod Blejka Moroua. Njegova inicijelna savršenost na početku priče je podjednako prenaglašena, parodična čak, pa i komična donekle, koliko i zverstvo Nemesisa, ali Milar ne zaboravlja da je Morou isto čovek od krvi i mesa, te se ta njegova crta nastavlja čak i nakon konačnog sukoba sa ubicom u jezivo belom odelu.
Postoji jedan jako lep citat, razmena između dva lika u ovoj priči, koji možda ne ilustruje sam strip u srži, ali je dobar da se upamti ako želite da prodrete dalje u Nemesisov lik. Namerno neću reći koja dva lika vode dijalog, niti dajem kontekst:
– Ko si ti?
– Bogat sam i dosadno mi je. Šta više od toga ti je potrebno da znaš?
Međutim, ne smemo zaboraviti da je Milar tek jedna komponenta Nemesisa. MekNivenov crtež se ovde izvanredno uklopio, prvenstveno zato što je on majstor američke superherojske naracije. On je zapravo radio sa Milarom na blokbasterskom krosover stripu Osvetnici: Građanski rat, te je prirodnom progresijom upravo on bio idealni odabir za Nemesis, i to ne samo kao crtač već i kao koautor cele priče. Nažalost, nije se vratio kao crtač u nastavku Nemesis: Reloaded, niti će se vratiti za planirani nastavak Nemesis: Rogue’s Gallery, ali ima opravdanje za izostanak – naposletku, aktivni angažman na nekim od Marvelovih najpopularnijih naslova sprečava kvalitetne crtače da se rasplinu previše.
Razlog zašto je baš MekNiven savršen za ovaj mini-serijal je upravo taj što mu superherojštine leže, iako je Nemesis očito delo koje dobrano kritikuje žanr. Kontrast njegovih prepeglanih, čistih, maltene anđeoskih figura i enormne količine prosutih utroba i krvavih odela je upravo onaj markmilarovski element koji Nemesis penje na lestvicu više od prosečnih dekonstrukcijskih priča krajem prve decenije novog milenijuma. Čak i ako ste neko ko ne može da svari (ponekad i bukvalno) ono što vam Milar pripovedački servira, definitivno vredi posedovati Nemesis zbog MekNivenovog profesionalnog crteža, vazda na vrhu zadatka.
I za kraj, jedan mali detalj nevezan za Nemesis. U Londonu, 2011. godine, Milar je organizovao strip konvenciju „Kapow! Comic Convention”. Tokom iste su postignuta bezmalo dva Ginisova svetska rekorda – „najbrže proizveden strip” i „najviše saradnika na stripu”. Naime, za potrebe stripa Superior, Milar je od 9 ujutru krenuo da planira priču za strip od 20 tabli, te je više od 60 autora dolazilo na binu i crtalo svako po jedan kadar. Dotični strip, crno-beo, dovršen je za 11 sati, 19 minuta i 38 sekundi. Sva zarada od prodaje rekordnog stripa je donirana Dečjoj fondaciji „Jorkhil” u Glazgovu, što takođe ne bi trebalo da čudi fanove Milara – naposletku, njegov stariji brat, dr Bobi Milar, zapravo radi u jednoj školi za decu sa teškoćama u razvoju; pritom, s namerom da sakupi novac i nabavi minikombi za ovu ustanovu, dr Milar je skakao iz aviona s padobranom obučen ni manje, ni više nego kao Nemesis!
Pitate se zašto bi Mark Milar pomogao svom bratu u ovim plemenitim potezima? Pa, sem toga što je izuzetna osoba, Milar jako dobro pamti ko je zaslužan za njegovu ljubav prema mediju stripa još u ranom detinjstvu, ljubav koja je rezultirala uspešnom karijerom – ipak je Bobi taj koji mu je kao klincu kupio prvi strip.
februar, 2024.
