piše: Ivan Veljković
Fotke ustupila: Aleja izdavaštvo
Crtež: Karlota Dikataldo
„Njegova priča je dokaz da je odevanje haljine nekad dovoljno da se probudi duh pobune.”
U svojoj knjizi Law and Chaos: The Stormbringer Animated Film Project (monografija, tj. art book o adaptaciji popularnog romana Olujnik Majkla Murkoka), Vendi Pini, autorka sad već etabliranog i kultnog serijala Elfquest, navela je jedan od ključnih razloga zašto joj se Elrik od Melnibonea svideo kao lik. Naime, i ovde parafraziram, Pini nije mogla da se poistoveti sa muškim likovima iz fiktivnih dela dok je odrastala, ali ju je Elrik privukao zbog njegove androgenosti, zato što je albino, zato što je u srži vilovnjak, zato što je emotivniji i krhkiji od većine muških glavnih likova u to doba (računajte da je reč o razdoblju između početka šezdesetih i kraja osamdesetih godina prethodnog veka). Sam Murkok je takođe koketirao sa idejom androgenih likova, pogotovo u delima gde je njegov drugi najpopularniji junak, Džeri Kornelijus, igrao prominentnu ulogu. I premda su likovi nedefinisanog pola – moderno rečeno: nebinarni – u ono doba bili retkost, i samim tim inovativni, danas ih ima gotovo svuda u mejnstrimu. Samim tim, teško je naći delo koje ovaj koncept predstavlja na jedan sveži, prijemčiv način.
Italijanske autorke Irene Markezini i Karlota Dikataldo upravo su to postigle svojim albumom Rebis, kod nas objavljenim u izdanju relativnog novajlije na srpskoj strip sceni, izdavačke kuće Aleja. Priča Rebisa je smeštena u jedno srednjovekovno naselje, i znamo da je srednjovekovno po nekoliko indikatora – meštani se uglavnom bave ruralnim poslovima, crkva je najveća i najprominentnija ustanova u naselju, a već u prvih par tabli vidimo gorenje dveju veštica. U isto vreme kada njih dve, imenom Vivijana i Beldi, gore nasmrt, Girolamo, čuveni lokalni meštanin, saznaje da mu se supruga porađa i da opet dobija sina – albino dečkića bledog kao smrt i slabašnog.
Dečak se, isprva, zove Martino. Za razliku od starijeg brata, ne bavi se toliko fizičkim aktivnostima, već ide i traži bube po šumi. Sa sestrama je znatno bliskiji, kao i sa majkom. Ali i otac i drugi meštani ga vide kao potencijalni izvor kletve kojeg se treba rešiti. Skrhan saznanjem da ga najbliži ne žele, Martino beži dublje u šumu. Sticajem okolnosti, nailazi na vešticu koja je, saznajemo, zapravo Vivijana i koja je preživela ono paljenje na lomači kroz kakvo čudo. I tu počinje njihovo prijateljstvo, ali i Martinoova promena.
Duž stripa, Martino će polako, korak po korak, preuzimati sve više ženskih odlika – odenuće haljinu koju je nekada Beldi nosila, poprimiće ženski hod, visprene pokrete i gracioznost, a u razgovorima sa sestrama će se sve više ugledati na njih negoli na oca i starijeg brata. U jednom trenutku, zamoliće Vivijanu da ga načini da „bude kao ona”. Putem rituala koji se može okarakterisati kao veštičji, Martino i zvanično dobija novo ime – Rebis.
Zasigurno pogađate, Rebis je osoba koja nije više muško, ali nije nužno ni žensko. Nebinarnost i fluidnost roda Rebisa su Markezini i Dikataldo prikazale suptilno i kroz crtež i kroz tekst. Dikataldo, recimo, lice Rebisa održava mladalački nedefinisanim, gde se granica između muškosti i ženskosti muti. Telesno pak ta je promena nešto manja; čak i kad je Rebis prerušen(a) sa sve haljinom i maramom, po listovima i podlakticama, pa i po struku, možemo da nazremo muško telo malo posle puberteta. Jedno tumačenje ove priče jeste transrodnost, ali Rebis nije trans osoba, što se da nazreti u dijalozima koje Markezini daje. Naime, Rebis se i dalje oslovljava podjednako i muškim i ženskim zamenicama, a isto to rade i likovi oko nje(ga). Opet, nije reč o prelasku iz jednog roda u drugi, već o nalaženju na međi identiteta, gde nijedna opcija nije ta – i ujedno su obe tačne.
Autorke su tokom raznih intervjua naglasile da je glavni motiv Rebisa sestrinstvo. Odnosi žena ovde to pokazuju; esnaf veštica, preciznije žena koje odudaraju od ustanovljenog poretka, ima tu međusobnu vezu poštovanja i ljubavi. Vivijana i Beldi su bile izuzetno bliske (sa vrlo jakim indicijama da su zapravo bile par, iako to nije eksplicitno rečeno), a ne treba zaobići ni interakcije majke i sestara Rebis i pre i posle promene ličnosti. Verovatno jedini prenaglašeni deo priče jeste to da nijedan jedini muški lik nije pozitivan – rekli biste: pa Martino je glavni lik, ali ustanovili smo da je Martino/Rebis osoba koju binarne kategorije ne određuju. Štaviše, najbliže što imamo pozitivnoj interakciji Rebisa sa muškarcem je jedan kratki razgovor sa starijim bratom, ali i on je u biti negativan, pa se ne računa. Dakako, ovim su autorke htele da istaknu koliko jedno patrijarhalno društvo škodi slobodoumnim ženama, te posezanje za stavljanjem svih muškaraca u isti domen ne čudi.
Tu su pride i teme dekadentnosti civilizacije i revitalizacije koju priroda pruža; šuma je ovde utočište, a sve njene boje mnogo su draže i življe od gradskih, čak i kada je surova. Naravno, Dikataldo sve što nacrta načini visprenim i veselim, te su čak i scene u gradu kao iz bajke (izuzev paljenja crkve i, naravno, paljenja devojaka na lomači) prepune jarkih, a opet nežnih boja. Pastoralni pogled na divljinu, na otvorene prostore, nije nimalo nov, a tu je dakako i motiv Zelenog sveta u Šekspirovim delima koji je Nortrop Fraj poodavno vaspostavio. U šumi Martino nalazi bube o kojima se posle stara, tu upoznaje Vivijanu, tu se sprijateljuje s drugim sestrama, i tu, naposletku, postaje Rebis. Ali Zeleni svet je važan i za Vivijanu. Ona, kao direktna žrtva civilizacije, umire u reci i vaskrsava kod stabla jednog velikog drveta. Umesto da se otvoreno sveti, ona bira da živi u novoj sredini – tužna zbog gubitka drage joj Beldi, ali dovoljno jaka da izgura godine i godine u brvnari okruženoj drvećem.
I za kraj, treba se vratiti na sam koncept muškog i ženskog u jednoj osobi, na alhemijski koncept upravo zvan Rebis. Naime, ovde je reč o konačnom spoju suprotnosti u alhemijskom magnum opusu; sunce i mesec, duša i materija, muškarac i žena. Dolazi do sinteze, do savršenog spoja gde nijedna od dve strane ne prevladava. Opet, Markezini bira i očigledne i suptilne indikatore da čitaocu skrene pažnju kako je Martino/Rebis pronašao, tj. pronašla, sebe i svoj identitet, i kao takve ih prihvatio, tj. prihvatila. Da, ovo je priča o prihvatanju sebe i drugih isto toliko koliko je priča o nečijem identitetu. Ovo je priča gde roditelj ne prihvata dete, koje potom naknadno ne prihavata tog roditelja, ali ga zato oberučke u svoje skute primaju osobe koje ni same ranije nisu prihvaćane. Rebis, ukratko, govori o jedinkama koje ne samo da prihvataju ko su i šta su, već i usud koji ih čeka – ali i male pobede koje neminovno slede.
april, 2025.
