piše: Ivana Pavićević Lazić
Prvi čin, prva scena, prva replika. Ovo je trenutak u kome bi svaka predstava trebalo da nam oduzme pažnju i zadrži je do samog kraja. Ne kasnije, ne prvom replikom da počne, a trećom da nas izgubi. Od samog početka do poslednjeg daha i bez pauze. Pisac Alfred de Mise, reditelj Boris Liješević i glumci Milan Marić i Marko Janketić su to i uradili kao nezaustavljive sile kreativnosti.
Jugoslovensko dramsko pozorište postavlja predstavu Lorencačo, pisca Alfreda de Misea. U ulozi Lorenca di Medičija je glumac Marko Janketić, koji pošteno, sa jakom harizmom i inteligentnim rešenjima igra, ne samo naslovnu, već dve uloge pored nje, kako je reditelj čitavoj podeli dao po nekoliko likova da iznesu.
Drama govori o političkim previranjima u Firenci i zasnovana je na istorijskom događaju iz 1537. godine. Na vlasti je vojvoda Aleksandar di Mediči koji „u rukama drži i život i smrt naše dece”. Na vrhu vlada razvrat, apsolutizam, tiranija. Narod se muči. Iako i samog papu takav sistem dovodi do besa, ništa se ne preduzima i, iako teoretski postoji i opozicija, ne postoji nikakva njena borba. Samo jedan čovek sanja da ubije tiranina. Lorenco. U početku su njegovi snovi čak gordi jer mašta da će biti dostojan veličine jednog Bruta. Ali, kako ova borba zahteva od njega da uloži i svoju dušu u nju, on polako shvata da je čovek kvarljiva roba, a čovečanstvo prljavo, te i sopstvenu dušu prlja dajući svoj život za pravdu. Lorenco prođe kroz blato, žrtvujući se za druge, i izvrši atentat na vojvodu Aleksandra di Medičija, ali na vlast dolazi sledeći Mediči, a isti čovek u ovoj predstavi, i ništa se ne menja. Nemogućnost bilo kakve promene leži u podršci koju Lorenco nije dobio. Dok je on lupao na sva vrata, „obijao pragove”, obletao po kafanama, i „vukao ljude za rukave”, oni su se smejali, nastavljali da piju, kukaju, pevaju, blebeću i izostali da pomognu onome koji se za njih žrtvuje. Ipak nisu svi ljudi sposobni za velika dela iako ih osećaju.
Ulogu vojvode di Medičija, velikom snagom, duhovitošću, dovitljivošću i prirodnim šarmom, igra glumac Milan Marić. Marić je više nego vešto iskoristio svu slobodu koju reditelj Boris Liješević sasvim jasno pruža, i kroz više od osam različitih uloga nas od zaintrigiranosti, preko fascinacije i konačno potpunim predavanjem publike, vodi kroz čitavu predstavu.
Što se tiče reditelja Borisa Liješevića, ako nekome treba da bude poveren zadatak vraćanja pozorišta svojoj iskonskoj svrsi i pravim korenima, trebalo bi ga poveriti upravo njemu. Boris Liješević se ovaj put, ne nalik svojim pređašnjim izborima, „hvata u koštac” sa klasikom, i ponovo uspeva da učita svoj jasan potpis, savladavši i klasiku više nego kreativno i uspevši da je sasvim lako približi današnjoj publici. On traži svoj eho među saradnicima, dozvoljava glumcu da nudi. Oslobođen bilo kakve forme, a preko snažne kreativnosti, uvek stiže do potpune slobode koja, paradoksalno, ali istinito, često izostane u pozorišnoj umetnosti. Liješević se oslobađa učvršćenog mizanscena, bespotrebnih elemenata scenografije, i suvišnih delova kostima, namesto kojih nam, upotrebom znakova teatra, kao publici daje mogućnost sopstvenog razmišljanja, a nikako podilaženja.
Kompletna podela ove predstave (Sloboda Mićalović, Milena Vasić, Branislav Lečić, Miodrag Dragičević, Petar Benčina i Andrija Kuzmanović) igra potpuno predano i sa čvrstim stavom.
Zanimljivo je da u jednom trenutku predstave, reditelj i glumci „probijaju četvrti zid”, „prebacuju rampu”, i suptilnom elegancijom potcrtavaju temu i koncept same predstave. Izvode publiku iz zone komfora i ostavljaju za sobom dug odjek jasnog odgovora na pitanje „šta je sve potrebno?”. Šta je potrebno da dobra namera uspe? Potrebno je pridružiti se. Za početak je dovoljno da se pridružite ekipi ove predstave. Probajte.
Pozorišni dodatak
Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelila veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta. Ovoga puta vam nudim još jednu predstavu u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Reditelj Aleksandar Popovski u predstavi Metamorfoze polazi od Ovidijevog speva, birajući mitove i priče kojima je zajednička spona motiv ljubavi. Uloge: Nebojša Glogovac, Tamara Vučković, Nikola Đuričko, Nataša Tapušković, Goran Šušljik, Nada Šargin, Radovan Vujović i Marija Vicković.