foto: Denis Ruvić, izvor: https://www.arhiva.tvrdjavateatar.com/upotreba-coveka

piše: Ivana Pavićević

Predstave u režiji Borisa Lješevića Čitač i Upotreba čoveka, po rečima reditelja, čine jednu celinu, u kojoj pratimo dve žene koje su se obrele u Drugom svetskom ratu na dve različite strane. Dok u Čitaču gledamo život jedne nacistkinje, u Upotrebi čoveka je to život jedne Jevrejke. Vezuje ih Aušvic, te bi neko postavio pitanje: Zašto mi to danas gledamo? Sem činjenice da se svaka nova generacija mora opominjati i postati svesna najvećeg zla u istoriji čovečanstva, nismo daleko ni od toga da Aušvic danas nije jedno mesto – već jedan način. Način ponašanja prožet nasiljem, bahatošću, bezobzirnošću… Danas se fašizam krije i u nečijoj kući, a van nje u paklenim međuljudskim odnosima. Predstava Upotreba čoveka otpušta večite duhove iz boce – netrpeljivost, mržnju, proglašavanje ljudi nepodobnim…

Prema romanu Aleksandra Tišme, predstava je nastala kao regionalna koprodukcija Grad teatra Budva, Novog tvrđava teatra (Čortanovci), Novosadskog pozorišta (Újvidéki Színház) i East West centra iz Sarajeva, u okviru projekta Dijalog za budućnost: unapređenje dijaloga i društvene kohezije u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Republici Srbiji i između njih (UNDP, UNICEF, UNESCO).

Dramatizacija romana Upotreba čoveka, koju je radio Fedor Šili, jasna je i jednostavna, dok minimalizuje roman u najosnovnije crte i čini tok radnje lakim za praćenje.

Ovaj prikaz suštine traume Boris Lješević gradi stilizovano i brehtovski. Glumci predstavu počinju ulaskom iz publike. Pred nama ulaze u kostime, sve vreme su prisutni na sceni, tj. oko nje, komanduju paljenje i gašenje rasvete i direktno komuniciraju sa publikom. Stilizovane su i scene nasilja, mučenja i stradanja. Reditelj plesnom estetikom „ružno je lepo, a lepo je ružno” održava predstavu na granici između života i smrti.

Scenografiju Željka Piškorića čini samo jedan masivni zid kojim je publici ostavljena mogućnost da učita sopstvenu maštu. Zid svakako ograničava, zatvara, podstiče na razmišljanje o tome šta je iza, a u idealnom svetu – svaki zid bi trebalo srušiti.

foto: Denis Ruvić, izvor: https://www.arhiva.tvrdjavateatar.com/upotreba-coveka

Muziku potpisuje kompozitor Stefan Ćirić, koji nas melodijom Palome (Golubice) iz filma Huarez, a koju Tišma i pominje u romanu, upliće u emociju predstave notama valcera i tanga koje obavijaju ceo komad.

Glumica Emina Elor tumači ulogu Vere Kroner, glavne junakinje kako romana tako i predstave Upotreba čoveka. Od nevine devojčice, preko žene koja strada u Aušvicu, do žene koja psihološki ne može da se vrati (a ne može da se vrati jer se ništa ne vraća – prošlost se ne vraća, život se ne vraća) mi uz lik Vere pratimo ljude koji, u društvu koje se večito deli na „naše” i „druge”, ne znaju kome pripadaju. Pratimo osećaj otuđenosti od sredine, pa i gađenje prema svetu, nekog ko sve vreme žudi za bliskošću, a kome je potpuno oduzeta ta mogućnost. Za vreme i posle rata Verin osećaj nepripadanja i nesnalaženja u društvu pojačan je do granica neizdrživosti. Vera Kroner je Aušvic preživela kroz sposobnost ljudske adaptacije, postajući ono što vreme od nje traži. Doba zatočeništva provela je u „Kući radosti”, kako su nacisti nazivali javne kuće unutar logora. Posle rata, koji je sada već, na svoju žalost, preživela, kada je pitaju kako je izašla živa iz logora, ona, osećajući krivicu što je živa, izjavljuje: „Bila je potrebna volja.”

I da, volja, iliti ljudski nagon za preživljavanjem, jedini je pokretač za opstanak. Ali šta kada opstanete u svetu koji je zao? Nagon za preživljavanjem nas u zlu održi na nogama, ali da li ima života posle zla i vredi li ga živeti? Kako preživeti kada se ceo tvoj svet raspadne i nestane? U svetu u kome se, nažalost, uvek dokaže da su ljudi koji veruju da će se sve dobro završiti i koji se do samog kraja nadaju da ludilo ne može biti jače od razuma u manjini ili još strašnije – da nisu u pravu. Da li se treba boriti za život u kome su vam ostale samo traume? I ima li posle svih trauma ikada više mira? Kada nam oduzmu sve što imamo, možemo li da sačuvamo ono što je u nama? Zvuči depresivno, ali upravo u nagonu leži život! Život je najjači čovekov nagon!

decembar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.