Žil Kuanje, Hram u Pestumu na jutarnjem svetlu, oko 1860, foto: Wikimedia Commons

piše: Ana Samardžić           

Ne treba da vas čudi to što vašu pažnju privlače stare, napuštene građevine, a niste sasvim sigurni da li ste njima očarani zbog njihove aure prošlosti i autentičnosti ili zbog toga kako bi one izgledale ukoliko bi se obnovile i povratile svoj puni sjaj, jer sve u vezi sa predivnim ruševinama zvuči kao kakav oksimoron. Fascinacija ruiniranim građevinama, istorijskim spomenicima i drugim znamenitostima nije odraz samo naše savremenosti. Od antike su ruševine izazivale divljenje i bile simbol večnosti, ali i prolaznosti — postojanost kamena kao srži neke konstrukcije minule epohe prkosi vremenu, dok je ostale elemente građevine vreme pojelo. Ruševine su za posmatrače bivale svodoci vremena ili opomena o neizbežnoj propadljivosti, a za umetnike nepresušni izvor inspiracije. 

Maturska ekskurzija 1801. godine

Iber Rober, Ruševine dorskog hrama, 1783, foto: Wikimedia Commons

Što smo došli ovde da gledamo ovo kamenje? — zvuči kao šaljivi anahronizam, ali ne mora da bude daleko od istine. U dugom 19. veku, sve do razvoja prvih železnica 1840-ih godina, po Evropi su preduzimana takozvana velika putovanja ili grand tour. Na ova putovanja su polazili pretežno sveže punoletni mladići (obično kada napune dvadeset jednu godinu) a mogla su da traju mesecima, pa i godinama, ne samo iz tehničkih razloga usporenih putovanja u prošlosti, već i zbog izbora destinacija i načina na koji su provodili vreme na putu. Ova praksa je započeta već u 17. veku, a svrha ovih putovanja bila je da se mladi Evropljani, pripadnici viših društvenih staleža, u nečijoj pratnji, edukuju. To nije bilo zvanično obrazovanje ili neka vrsta religioznog hodočašća, već prvenstveno privilegija i putovanje zarad sticanja novih životnih iskustava i usputnog uživanja, ali su se na njima neminovno sticala i znanja. Ova putovanja su uglavnom bila vezana za britansko plemstvo i bogate džentrije, ali ubrzo su se priključili i stanovnici zapadne, a potom i srednje Evrope, a od druge polovine 18. veka i stanovnici Severne i Južne Amerike. Obično je na putovanjima postojao čičerone (naziv za dobro informisanog vodiča, ali i za štampane vodiče koji su popularizovali ovakva putovanja, navodno nazvani po Ciceronovom znanju i elokvenciji). Upravo su ove velike ture dovele do razvoja ranog turizma (prvom turističkom agencijom u svetu smatra se Thomas Cook & Son, koju je engleski biznismen Tomas Kuk osnovao 1841. godine). Od 17. veka ovakva putovanja su bila i nezvanična obaveza umetnika u cilju izučavanja umetnosti prošlosti, stilova, veština i tehnika. Osnovna vrednost grand toura za sve putnike bilo je upravo upoznavanje sa umetnošću i kulturnim nasleđem klasične antike i renesanse.

Antičke ruševine — Must see 19. veka        

Iber Rober, Imaginarni pogled na Veliku galeriju Luvra u ruševinama, 1796, foto: Wikimedia Commons

Bez obzira odakle bi putnik krenuo i šta bi sve usput obišao, ciljna destinacija, posebno za umetnike, bila je Italija, prvenstveno Rim i Venecija, ali nakon prvih velikih i organizovanih arheoloških iskopavanja krajem 18. i početkom 19. veka, nezaobilazni toposi bili su Pompeja i Herkulanum. Arheološka otkrića i velika putovanja su doprinela tome da ljudi dugog 19. veka u svojoj svakodnevici vizuelizuju antiku, koja je tada u svim svojim aspektima postala jedna od ključnih tema u svetu umetnosti. Dominantni stil krajem 18. i početkom 19. veka bio je neoklasicizam, na kome je posebno insistirao Johan Joakim Vinkelman, koji se danas smatra ocem istorije umetnosti. Antički spomenici i arhitektura, za koje je Vinkelman smatrao da ih odlikuju „plemenita jednostavnost i mirna veličina” bili su ideali za mnoge umetnike.

Džon Goldikat, Pogled u Rimu, 1820, foto: Wikimedia Commons

Jedan od njih, francuski slikar, Iber Rober, proveo je jedanaest godina u Rimu, a 1760. godine obišao je i Pompeju. Poznat po svojim pitoresknim pejzažima, Rober je bio posebno inspirisan ruševinama koje je pronalazio u Italiji i Francuskoj i koje su postale glavni motiv na njegovim idiličnim pejzažima, te je stoga prozvan Robert des ruines (Rober od ruševina). Njegove ruševine su često bile predstavljene realno, ali idealizovano, a Rober je pod baroknim uticajem u Italiji, katkad praktikovao i poseban tip pejzaža capriccio, na kome su ruševine ili spomenici koji se u realnosti ne nalaze na istom mestu, na slici predstavljeni jedan do drugog u vidu jedne arhitektonske fantazije. Ruševine je smeštao i u imaginarne vrtove, obrasle zelenilom, ali je zamišljao i kako bi velelepna zdanja iz njegovog doba izgledala kao ruševine, imajući na umu prolaznost života. Rim i njegovu okolinu predstavljali su na svojim slikama i britanski umetnici poput Džona Goldikata, arhitekte koji je bio poznatiji po svojim crtežima antičkih ruševina nego po sopstvenim arhitektonskim delima i Ane Blanden koja je bila jedna od mnogih umetnika (a retkih umetnica), koji su imali svoj atelje u Rimu.

Ana Blanden, Zora u antičkoj zemlji, 1871, foto The Huntington: Library, Art Museum, and Botanical gardens

Pored Rima i Napulja, ceo Mediteran i njegovo nasleđe privlačio je putnike u 19. veku isto kao i u antičko doba (kada je izabrano Sedam svetskih čuda starog veka). Još jedan francuski umetnik, Žil Kuanje, obilazio je Sredozemlje, najpre južnu Italiju i ponovo otkriveni Pestum, a stigao je do Libana gde je tamošnje ostatke Rimskog carstva predstavljao na svojim platnima. Za razliku od veoma posećene Italije, u nešto udaljeniju Grčku odlazilo se ređe prvenstveno zbog toga što se ona u prvim decenijama 19. veka još uvek nalazila pod Otomanskom vlašću. Ipak, poznata je Bajronova romantičarska fascinacija Grčkom, kao i poduhvat britanskog diplomate Tomasa Brusa, poznatog kao lord Elgin, u kom je u London preneo mnoštvo statua sa Partenona u Atini u periodu od 1803. do 1812. godine.

Žil Kuanje, Hram u Pestumu na jutarnjem svetlu, oko 1860, foto: Wikimedia Commons

Imaginacija vs. rekonstrukcija

Iako su mnogi umetnici imali priliku da otputuju i vide ruševine širom Evrope (dok neki nisu ni morali da putuju) i predstavljali ih realno ili idealizovano, pojedini su slikali krajnje idilične, gotovo bajkovite predele. Poseban akcenat na imaginaciji uočava se na slici Porušena gotička crkva pored reke na mesečini (1841. godina) britanskog slikara, Sebastijana Petera, poznatog po romantičarskim pejzažima. S druge strane, pored neoklasicizma i romantizma, 19. vek je, između ostalog, bio i vek istorizma. Arheološka otkrića omogućila su da se rekonstruiše antički život, te su mnogi umetnici nasleđe starog veka predstavljali što verodostojnije zarad daljih istraživanja i nauke, dok su krajem 19. veka postojali i akademski slikari koji su se opredeljivali za suštinski savremene žanr scene smeštene u takođe istorijski ispravno rekonstruisani antički ambijent, ali znatno ulepšan. Zanimljiva je slika rekonstruisanog atinskog Akropolja nemačkog arhitekte Lea fon Klencea iz 1846. godine (o kojoj je bilo reči u jednom od prethodnih brojeva) koji je izučavao antičku arhitekturu na svojim putovanjima po Italiji i Grčkoj, učestvovao u iskopavanjima u Atini i predlagao načine na koje bi trebalo rekonstruisati Akropolj (na slici vidimo da je već tad bio upoznat sa činjenicom da su antičke fasade bile polihromne). 

Sebastijan Peter, Porušena gotička crkva pored reke na mesečini, 1841, foto: National Trust, The Vyne, Art.uk

Romantičari u potrazi za nostalgijom

Za razliku od neoklasicizma koji je u fokus stavljao antiku kao simbol drevnosti, istorije, slave, moći, velikih carstava i civilizacija, umetnici romantizma su se u predstavama ruševina osvrnuli ka srednjem veku, napuštenim zamkovima, crkvama i katedralama, sa dozom nostalgije i katkad melanholije. U romantizmu se svaka sredina okretala svojoj srednjovekovnoj istoriji i narodnoj tradiciji, a u britanskoj umetnosti bile su zastupljene neogotika, simbolizam, prerafaelitski i viktorijanski umetnici. Nemački slikar romantizma, Kaspar David Fridrih, na slici Opatija u hrastovoj šumi, nastaloj između 1809. i 1810. godine, na simboličan način prenosi poruku o prolaznosti ljudskog života, prikazavši sahranu ispred ruševina nekada velelepne bogomolje. Ruševine romantičara nalazile su se često u tajnovitim, mračnim i usamljenim pejzažima, kako bi podstakli posmatrače na kontemplaciju. U te predele putnik je dolazio sa namerom da bude sam i da se divi ostacima prošlosti u vidu arhitekture koja je prolazna kao i svaka ljudska tvorevina, dok je priroda u kojoj se ona nalazi jedino što ostaje i posle čoveka.

Kaspar David Fridrih, Opatija u hrastovoj šumi, 1809-1810, foto: Wikimedia Commons

april 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.