piše: Marina Radan
Pojam književnosti apsurda, koja se svakako idejno poklapa sa filozofijom apsurda, danas je veoma dobro poznat u krugovima svetske literature. Za to je, moramo priznati, glavni krivac Alber Kami, napisavši najpre filozofski esej Mit o Sizifu i jednom zasvagda odvojivši apsurd i egzistencijalizam, a potom i stvorivši Mersoa, načelo filozofije apsurda u ljudskom obličju čije poslednje godine života pratimo kroz roman Stranac.
Međutim, da li je Merso prvi apsurdni književni junak? Ovako sugestivno postavljeno pitanje već pretpostavlja da bi odgovor mogao biti negativan. I jeste.
Još davne 1853. godine je Herman Melvil, široj javnosti najčešće poznat kao pisac klasika Mobi Dik, objavio obimom neveliku, ali sadržinom veoma prijemčivu priču o pisaru sa Volstrita, po kome je svoje delo i nazvao – Pisar Bartlbi: Priča sa Volstrita. Ova novela otpočinje in medias res naratorovom konstatacijom: ,,Ja sam već stariji čovek”. Svega nekoliko rečenica biće dovoljno da nam se razjasni da narator koji će nam se iz prvog lica obraćati nije izvesni Bartlbi, već njegov poslodavac, advokat sa Volstrita. Odnosno, čovek koji mu jeste obezbedio radno mesto, ali kog Bartlbi na taj način posmatra veoma kratko, u početku, mada bi se i o tome moglo debatovati. U svakom slučaju, činjenica je da je Bartlbi isprva svoj posao pisara obavljao veoma marljivo i predano, čak na većem nivou u odnosu na svoje kolege koje su tu radile znatno duže: ,,Kao da je odavno čeznuo da nešto prepisuje, činilo se da nezasito guta moja dokumenta. Nije pravio ni pauzu za ručak. Radio je od jutra do mraka, prepisivao pri dnevnoj svetlosti i pri plamenu sveće”. Šta se onda tu, zapravo, dogodilo? Šta se promenilo u Bartlbijevom odnosu prema poslodavcu, prema radnom mestu uopšte? Premda je nadređeni Bartlbijem bio na početku veoma zadovoljan, njegova pojava i rad su se definisali rečima poput: ,,[…] skromno uredan, žalosno učtiv, neizlečivo beznadežan”/,,[…] on je pisao ćutke, beživotno, mehanički”. S vremenom su reči beznadežan, beživotno i mehanički zaista preuzele i celokupnost njegovog bića već nakon prvog izgovorenog: ,,Radije ne bih”, što se zatim, poput mantre, ustalilo u Bartlbijevom izjašnjavanju o bilo kom delanju koje se od njega očekivalo. Naime, baš kao što je određeno vreme bio revnosan u pisarskom zanatu jer je sam tako želeo, isto tako nije video problem u tome da odbija išta što nije bilo u skladu sa njegovim željama, niti je na bilo koji način mogao biti podmićen, te da zbog materijalne nadoknade ipak uradi to što radije ne bi.
Ovako oblikovan junak – koji ne mari za konvencije, za služenje društvenim normama koje je to isto drušvo samo odredilo i nametnulo, za delanje koje ne bi bilo u skladu sa njegovom voljom, njegovom idejom sveta – jeste nagoveštaj junaka književnosti apsurda poput samog Mersoa.
Bartlbi se svakim svojim postupkom ili nepostupanjem, svakim svojim radije ne bih iznova i iznova zalaže za slobodu pojedinca kome su socijalni okviri sasvim strani, neshvatljivi i nepodnošljivi. Baš kao i Kamijev Merso, i Melvilov Bartlbi je junak nepokolebljivo sazdan od svojih uverenja o apsolutnoj slobodi, podjednako stranac sistemskom društvu koje nema razumevanja za one koji se u njega ne uklapaju.
Citati: Pisar Bartlbi, Herman Melvil; Beograd: LOM, 2018; sa engleskog preveo: Flavio Rigonat
februar, 2022.
