piše: MoonQueen
„Vi što ulazite – ostavite svaku nadu!” piše na vratima pakla, sudeći po istoimenom delu italijanskog pesnika Dantea Aligijerija nastalom početkom 14. veka. Od perioda poznog srednjeg veka i rane renesanse, čije je preklapanje u Italiji obeležila, između ostalih, upravo Danteova vanvremenska Božanstvena komedija, predstave pakla, čistilišta i raja u evropskoj umetnosti postaju neraskidivo vezane za njegove reči, a njegovi junaci inspiracija mnogim stvaraocima. Potonje interpretacije Danteovog dela deo su evropskog umetničkog nasleđa, a u mesecu u kojem odajemo počast sedamstogodišnjici pesnikove smrti zakucaćemo na jedna novija vrata, nastala krajem 19. veka, čije su figure postale simboli začetka moderne skulptorske prakse. U kovitlacu bronzanih tela kojima je umetnik ispunio njihovu površinu, posetilac bi i danas mogao da čuje upozoravajući krik prokletih: na vratima pakla umire svaka nada!
Godina je 1880. i u Parizu se planira osnivanje Muzeja primenjene umetnosti čiji bi izgled trebalo da opravda namenu institucije. Država bira najbolje majstore koji će raditi na izgledu buduće ustanove, a za dizajn vrata biraju manje poznatog, ali veoma talentovanog dizajnera dekorativnih predmeta, Ogista Rodena. Narudžbina ovih vrata ostaće upamćena kao tačka preokreta u životu i karijeri danas čuvenog skulptora, koji je te 1880. godine još uvek bio malo poznat umetnik i skulpturom se bavio uglavnom privatno, za svoju dušu.
Dobivši dovoljne količine novca i studio za rad, Ogist Roden kreće u misiju stvaranja vrata prigodnih za budući muzej. Od mladosti vođen željom da postane vajar (ali odbijen na prijemnom ispitu pariske Akademije), opčinjen Mikelanđelom kojeg je smatrao najvećim majstorom skulpture i svojim idolom, Roden je odlučio da svoje vajarske snove pretoči u jedan fukcionalan predmet – vrata, čiju će površinu ispuniti mnoštvom različitih figura. Zbog toga nije čudno što je inspiraciju potražio upravo u sećanjima na svoje putovanje u Italiju i jedna druga nadaleko poznata vrata čijem je imenu kumovao sam Mikelanđelo. Prilikom posete Italiji 1875. godine (pet godina pre primanja narudžbine), u Firenci, Roden je ostao fasciniran vratima krstionice koju je sredinom 15. veka izradio Lorenco Giberti, a koja je Mikelanđelo potom nazvao Vratima Raja.
Ali umesto raja, devetnaestovekovni umetnik inspiraciju je potražio u njegovom naličju. Šest metara visoka, četiri široka i metar duboka vrata, stvarana u Rodenovom studiju od 1880. sve do njegove smrti 1917. godine, postala su monumentalna skulptorska interpretacija scena pozajmljenih iz Danteovog Pakla. Dekadencija, nemoral, slobodna seksualnost i različite vrste greha, u isto vreme teme ovog spisa, ali i evropske umetnosti druge polovine 19. veka, pronašle su svoj put do Rodenovog dela na kojem će raditi punih 37 godina i koje je u očima autora verovatno ostalo nedovršeno. Roden je Vrata Pakla opisao kao Nojevu barku svojih ideja u čiju je površinu utkao sve fantazije, strahove i snove koji su opsedali kako njega, tako i njegove savremenike, buduću publiku vajara koji je u tom trenutku zakoračio na prag svoje slave.
Na Vratima Pakla Roden je radio celog života, što je osujetilo prvobitni plan da se ona nađu na ulazu u Muzej primenjene umetnosti. Šteta ipak nije bila velika jer muzej nikada nije izgađen, što je srećna okolnost, s obzirom na to da ih je umetnik osmislio tako da ona uopšte i ne mogu da se otvore. Umesto funkcionalnosti Roden je odabrao da formom vrata prikaže monumentalnu skulpturalnu celinu koja se danas može videti u vrtu njegovog muzeja u Parizu.
Na Vratima Pakla rođene su mnoge ideje koje će kasnije, iskočivši iz njihove površine i oslobodivši se postamenta, prerasti u samostalne skulpture. Menjajući medij u kojem ih je stvarao, Roden je pojedine figure osmišljene kao deo celine tokom života razvijao u nezavisna ostvarenja koja će s vremenom postati simboli njegove umetnosti. Osim Mislioca, čija se povijena figura nalazi na središnjem mestu nadvratnika, a koji će posetioca Rodenovog muzeja dočekati u punoj veličini nedaleko od Vrata, jedna od najznačajnijih ideja ovde začetih jeste predstava prokletih ljubavnika, Paola i Frančeske.
Legenda kaže da su 1285. godine ljubavnici Frančeska da Rimini, udata za plemića Đovanija Malatestu, i njegov brat Paolo Malatesta uhvaćeni u prevari i nastradali od ruke prevarenog muža. Ovaj istorijski događaj, pomalo romantizovan, prešao je u legendu, a iz legende je stigao i na stranice Danetovog Pakla, odakle ih je Ogist Roden pozajmio kao inspiraciju za jedno od svojih najpoznatijih dela. Jer, nekoliko stotina metara dalje od Vrata Pakla, unutar muzeja nalazi se skulptura čija je provokativna lepota autora učinila slavnim, a vama je poznata pod imenom Poljubac.
Nekoliko godina Roden je radio na skulpturi, stvarajući mnoge verzije ovog dela u terakoti, pre nego što je odlučio da kobni poljubac pretoči u čvršće materijale – mermer i bronzu. Kada je prva verzija skulpture prikazana javnosti, kritika nije bila blagonaklona prema ovom inovativnom ostvarenju. Poza u kojoj je umetnik odabrao da prikaže ljubavnike činila se isuviše smelom – umesto tradicionalnog načina predstavljanja Paola i Frančeske u kojima muškarac preuzima vođstvo (vekovima je ovaj par prikazivan kako Paolo ljubi pomalo zbunjenu i stidljivu dragu), Roden je glavnu ulogu dodelio Frančeski. Na njegovoj skulpturi ona preuzima prvi korak, prebacivši svoju nogu preko Paolovih, dok ga rukom hvata za vrat i privlači sebi. U isto vreme Paolova ruka na njenoj nozi gotovo da je jedva dodiruje, dok je u prvim verzijama skulpture, pripremnim skicama i maketi u terakoti, ruka potpuno odvojena od devojčine butine.
Da je Roden zaista imao na umu Danteov spis, govori i prvobitno ime skulpture. Naime, autor ju je zaveo pod imenom Frančeska da Rimini, ali su prilikom izlaganja u javnosti 1887. godine mermerni ljubavnici opčinili publiku koja je skulpturu spontano počela da naziva Poljupcem. Roden se nije bunio i tako je Poljubac dobio svoje današnje ime.
Još jedan, manje uočljiv detalj, govori da su u Poljupcu prikazani Frančeska i Paolo. Iako istorijske činjenice tvrde da su se njih dvoje tajno viđali gotovo celu jednu deceniju, romantizovana verzija priče kaže da su se samo jednom poljubili, i to dok su čitali legendu o kralju Arturu, odlomak o tajnoj romansi viteza Lanselota i kraljice Ginevre. Podstaknuti njihovim smelim činom, Paolo i Frančeska odlučuju da se prepuste svojoj strasti i baš u tom trenutku bivaju otkriveni, a zatim i ubijeni. Roden je prihvatio ovu verziju priče smeštajući Paolu u ruku knjigu, jedva naznačen, ali prisutan predmet koji usred dugo očekivanog poljupca klizi iz ljubavnikove leve ruke.
U početku Rodenu je zamerano i to što je istorijske ljubavnike prikazao nage. Onovremenoj kritici učinilo se neprikladnim da jednu uzvišenu, literarnu i gotovo mitsku priču o silini ljubavi i strasti skulptor prikaže na tako jednostavan, direktan i, mislilo se, provokativan način. Predlagano mu je da Paola i Frančesku odene u srednjovekovne italijanske kostime, kakvi su rado bili viđeni na slikama iste tematike, ali se Roden branio pozivanjem na klasično nasleđe i antičku skulpturu u čijoj se suštini nalazila upravo lepota nagog ljudskog tela. Savršenstvo čoveka i njegova telesna lepota smatrani su u starom veku najvišim vrednostima, pokazateljima njegove unutrašnje lepote, ali i istinitosti i iskrenosti. Ne želevši da pred posmatračem skriva ljubav, onakvu kakva ona među ljudima zaista jeste, Roden je svoje ljubavnike odenuo u golu istinu. Upravo se u tom postupku skrio paradoks – u nameri da svoje delo učini naslednikom klasične umetnosti, Roden je ogolio telesnu ljubav pred posmatračem s kraja 19. veka u čijem je pogledu zanesena Frančeska, poput savremene kurtizane, svesna svoje seksualnosti i želje, postala simbol modernog i progresivnog odnosa između muškarca i žene, a njen autor vesnik moderne evropske skulpture.
Neko vreme verovalo se da su mnogobrojne predstave ljubavnika iz Pakla, nastajale u Rodenovom ateljeu tokom poslednjih decenija 19. i prve decenija 20. Veka, imale veze sa aferom koju je majstor imao sa svojom učenicom, Kamij Klodel. Ipak, ispostaviće se da je na prvoj verziji skulpture Roden počeo da radi nekoliko godina pre nego što će upoznati Kamij i da je kao model za Frančesku verovatno poslužila Adel Apruceze, devojka koja je početkom osamdesetih godina pozirala skulptoru za mnoge figure koje će se naći na Vratima Pakla.
Rodenova skulptura Poljubac doživela je mnogobrojne interpretacije od strane samog majstora, a ljubavni par preuzet iz Danteovog Pakla osvanuo je u mermeru, bronzi, glini. Nakon što je prvobitni animozitet prema nagim ljubavnicima prevaziđen, a publika sa oduševljenjem prihvatila skulpturu, Roden je bivao zasut narudžbinama (veruje se da je vrhunac popularnosti skulptura doživela kada je u samo jednoj godini izliveno 300 Poljubaca u bronzi). Među najpoznatijim verzijama ipak je ona urađena u mermeru koja se danas čuva u Rodenovom muzeju u Parizu, naručena od strane države 1888. godine, na kojoj je umetnik radio punih deset godina.
septembar, 2021.
