U letnjoj pauzi voleo bih da vam skrenem pažnju na dve predstave koje se bave kod nas uvek aktuelnom temom – odnosom mladih prema korumpiranom (u svakom smislu te reči) sistemu koji ih okružuje. Svako od nas (uključujući i vašeg Diletanta) se barem jednom, ako ne i svakodnevno, susreće sa ovim problemom. Moram priznati da broj predstava koje se bave ovom tematikom čak i meni počinje da ide na nerve. Jedna predstava – mladi nemaju posla, druga predstava – sistem je truo, treća predstava – dole vlast, i moje lično (ne)omiljena – MI se borimo za prave vrednosti. Naravno da se to može gledati kao posledica stanja u kojem živimo, no verujem da je većini vernih pratilaca pozorišta, ako ništa drugo, a onda krivo zbog manjka tema kojima se srpsko pozorište bavi. Po čemu se onda iz tog mora političkih komentara izdvajaju dve predstave – Unosno mesto i Draga Jelena? Ponaosob, svakako da od proseka odskaču glumačkim postavkama koje će vas sigurno oboriti s nogu, ali bili bi nepošteni kad bismo rekli da su u tome izuzeci. Ali ako posmatramo ove dve predstave zajedno, verujem da ćemo doći do, ako ne najboljih zaključaka o današnjici, a onda bar do onih najbližih istini. Ova dva naslova nisam tek tako izvukao iz šešira, već sam bio zapanjen koliko su slični i suprotni jedan drugom u isto vreme, kao da je jedna predstava odraz u ogledalu druge (i to lako može biti ono Alisino ogledalo) – svojevrsni, izvitopereni jin i jang.
Krenimo prvo od drame Unosno mesto, Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog, izdate 1857. godine. Ipak, ova drama premijeru nije doživela narednih šest godina. Razlog cenzora bilo je „ismevanje državnih činovnika”, dok je povod, naravno, bio iskren prikaz stanja u državnim službama. U Unosnom mestu vidimo Žadova (Nikola Rakočević), tek odškolovanog mladića koji je odlučio da će živeti časno i pošteno, nasuprot iskrenim pokušajima njegovog ujaka Višnjevskog (Predrag Ejdus) i njegovih podređenih, Jusova i Belogubova (Branislav Lečić i Srđan Timarov), da mu objasne kako svet stvarno funkcioniše i da nije tako lako živeti samo na poštenoj korici hleba, kako se to čini kada smo zaneseni i punih stomaka. „Svaki pisar poznaje bolje od tebe život. Zna iz vlastitog iskustva da je bolje biti sit čovek nego gladan filozof”. Žadov, naravno, odbije, a uprkos teškom radu ne dostiže ni deseti deo uspeha, priznanja niti bogastva koje postižu činovnici i ostali podređeni njegovom ujaku. Ali, što bi rekao Duško Radović: „Ima nepodmitivih ljudi, to su oni od kojh ništa ne zavisi”, a od Žadova zavisi njegova žena Polina (Jovana Gavrilović). I tako naš heroj pod pritiscima društva, svoje porodice, ženine porodice, otelotvorene u tašti Kukuškinovoj (Seka Sablić) i snaji Julkici (Milena Živanović), popušta i odlazi kod ujaka da traži unosno državno mesto. I pored odlične glumačke ekipe koju još čine i Anđelka Simić, Bogdan Diklić, Nebojša Ljubičić, Stefan Bundalo, Marko Ajvaz i Anđela Krvavac, čini mi se da režija Egona Savina jeste pogodila metu, ali ne baš u njen centar. Likovi na momente bivaju previše karikirani, tako da se ne možemo u potpunosti poistovetiti sa njihovim manama i samim tim ih i priznati, dok je glavni lik Žadova, isto samo na momente, jednodimenzionalan i propovedački nastrojen, čime odbija čak i one koji bi se možda složili s njim.
A sada okrenimo drugu stranu medalje. Malo više od jednog veka po štampanju Unosnog mesta, Ljudmila Razumovska napisala je dramu Draga Jelena (Sergejevna). Tadašnja vlast zabranila je ovu predstavu „zbog lažno prikazane moralne degradacije sovjetske omaldine i društva”. I upravo je, kao i gorenavedeno delo, posle dugodišnjeg čekanja na premijeru doživela veliki uspeh, kako u Rusiji tako i u svetu. Dok u Unosnom mestu pratimo nekoliko godina života mladog, poštenog i obrazovanog Žadova, u Dragoj Jeleni pratimo jednu noć života starije, poštene i obrazovane Jelene (Danica Risitovski), profesorke matematike. Ovde je starija generacija ta koji brani klasične, prave moralne vrednosti (ako one uistinu postoje), a omladina je pragmatična grupa spremna na sve zarad tzv. boljeg života. Tri učenika i jedna učenica iznenada dolaze na Jelenina vrata ne bi li obradovali svoju omiljenu profesorku na njen rođendan. A čisto se pogodilo da samo ona ima ključ od primeraka sutrašnjeg prijemnog ispita iz matematike (ili je to ključ od kombija marice?). No, pošto shvati pravu nameru svojih učenika, Jelena se uprkos svim pretnjama i napadima hrabro i čvrsto drži svojih ideala. Skoro da odgovara na replike ujka Višnjevskog, kada kaže: „Nije čovek samo hleb” i „već ste naučili da svoju podlost pravdate nesavršenim svetom”. Ali upravo u njenim učenicima leži vrednost ove predstave. Tu je Olja (Vanja Nenadić) pametna i na prvi pogled buduća beskrupulozna lepotica, Vića (Miloš Petrović) tipičan dečko iz kraja, produkt radničke i alkoholom prožete porodice, Paja (Lazar Đurić) nesrećno zaljubljen u Olju i budući kvaziintelektualac i, na kraju, Vlada (maestralni Stefan Trifunović), slika i prilika sina nekog novog Jusova ili Belogubova. Upravo u ovim likovima vidimo prirodu „lošeg ili zlog”, savršeno dočaranu toliko da je razumemo, ali, avaj, nikad da se poistovetimo s njima. Od svih likova u obe drame, lik Vlade možda jeste najgori od svih, ali je ujedno i najiskreniji. Zašto su u dramama toliko retki, ako ih i ima, brutalno iskreni, a ujedno dobri i pošteni likovi. Da li zato što bi publici bili dosadni ili je možda jer su nerealni? Kao i kod Ostrovskog, nisu „negativci” toliko loši, niti su naši heroji toliko puni vrlina. „Mi ljudi šezdesetih bili smo drugačiji!”. Izvinite Jelena Sergejevna (i svi roditelji moje generacije), ali niste. Razni Višnjevski, Jusovi, Vlade i Volovođe su bile i u vreme Ostrovskog, i šezdesetih, a biće ih i u dvadeset prvom veku. Ne branim ja ovde tzv. negativce (okej, možda malko), koliko napadam „svece”, branitelje „pravih vrednosti”, koji su takvi bili i ostali za vek vekova, a zlo je niklo tamo negde, u šumi. Da citiram Vladu: „Vi ste nas rodili i naučili da budemo lažljivci, muvatori i prevaranti”, ili opet ujku Višnjevskog: „Ja sam se vas i bojao… Ali šta je u biti? Vi ste pošteni samo dok se ne sukobite sa nemaštinom…” Šta tim „svecima”, čuvarima pravih vrednosti daje za pravo da bace prvi kamen? Zar su toliko bezgrešni… Ili prosto nisu bili suočeni sa nemaštinom. „Negativci” na kraju krajeva nemaju ništa protiv vas lično „Mi se ne borimo protiv vas (i vaših vrednosti), nego se borimo za sebe. Osećate razliku?” Da li je vi osećate?
Pozorišni dodatak
Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama veb stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Kao što sam više puta spominjao, jedna od prednosti pozorišta jeste neretka mogućnost da vidimo različite interpretacije istog dramskog dela. Zato vam dajem linkove za dva različita izvođenja Drage Jelene, koje ćete, nadam se, imati prilike da uporedite sa predstavom u Beogradskom dramskom pozorištu.
piše: Igor Belopavlović
