piše: Mladen Ilić
Više puta je u ovoj rubrici pisano o manama filozofskog mišljenja, o nedovoljnosti razuma i blebetanju filozofa. Sada bih hteo da promenim ploču i izložim jedan od svojih omiljenih filozofskih sistema – pragmatizam. Konkretno, izložio bih način na koji se koncipira pojam istraživanja u toj teoriji. Začetak pragmatizma se nalazi u misli Čarlsa Sandersa Persa, koju je popularizovao i sažeto artikulisao njegov učenik i prijatelj Vilijam Džejms, a oblik filozofskog sistema pragmatizam dobija u delima Džona Djuia. Ova tri autora, kojima ću se baviti, predstavljaju period i misao „klasičnog pragmatizma”. Nakon tog perioda javlja se još nekoliko važnijih pragmatističkih autora, i uticaj pragmatizma se širi pre svega na analitičku filozofiju, ali pragmatizam je svoj osnovni oblik dobio u radovima ova tri filozofa.
Naziv pravca potiče od grčke reči pragmata, što znači dela. U pragmatizmu se, najšire govoreći, naglašava primat prakse nad teorijom. Pragmatisti ukazuju na to da je poreklo našeg celog intelektualnog života u praksi, a neki od njih ga na praksu i svode. U retrospektivi gledano, pragmatizam se razvijao u vreme koje danas označavamo kao vreme podele filozofije na kontinentalnu (evropsku) i analitičku (angloameričku), odnosno u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka. Pers nije pripadao nijednoj od tih škola mišljenja, iako je, s jedne strane, doprineo razvoju matematičke logike, a time i analitičkoj filozofiji, a s druge bio pod velikim uticajem Hegela (koji se često navodi kao kontinentalni filozof par exellence).
Persova originalna ideja je sadržana u sledećem pravilu njegove teorije značenja (koje će kasnije biti nazvano pragmatičkom maksimom): „Razmotrite kakve posledice, za koje bi se moglo zamisliti da imaju praktičnog značaja, mi zamišljamo da ima predmet naše zamisli. Dakle, naša zamisao tih posledica predstavlja svu našu zamisao predmeta.”
Pers, kao smisao nekog pojma određuje posledice koje upotreba tog pojma podrazumeva. U skladu sa time i značenje jednog suda leži u njegovoj tendenciji da izazove određenu „praktičnu maksimu.” Ta maksima bi bila u kondicionalnom obliku, odnosno, usvajanje nekog suda kao istinitog značilo bi da smo u određenim okolnostima spremni da delamo na određeni način. Takođe, Pers specifično koncipira i način na koji formiramo sudove, odnosno verovanja. Mi, kao subjekti, najpre moramo doći do stanja sumnje, koje je uvek nelagodno i koje nas samo upućuje na akciju, na prevazilaženje samog sebe. Mi nastojimo da dođemo do stanja verovanja i baš to nastojanje Pers naziva istraživanjem. S obzirom na to da Pers govori o dolaženju do bilo kog verovanja, za njega istraživanje nije samo naučna aktivnost, već aktivnost u koju se upušta svaki čovek da bi formirao određeno verovanje. Istraživanje je utemeljeno u našoj prirodi, pa sumnja, kao početak istraživanja ne može biti veštačka, već moramo da je osetimo. Ono na čemu istraživanje počiva biće nesumnjivi stavovi do kojih smo došli ranije, ali ne zato što su to neke vrste večnih istina ili prostih elementa znanja, već samo zato što u njih ne sumnjamo. Naravno, ako se pokažu pogrešnim, tj. ako dođemo do sudova koji će ih opovrgnuti, prihvatićemo nove stavove.
Dok Pers pragmatizam objašnjava samo kao sredstvo za razjašnjavanje intelektualnih termina prepoznavanjem njihovih posledica, kao što smo videli, istraživanje zauzima širu sferu važenja. Istraživanje obuhvata svaku ljudsku aktivnost; kada god se nađemo u stanju nelagodnosti koje treba da prevaziđemo, mi krećemo sa istraživanjem. Naravno, kao najadekvatniji oblik istraživanja Pers navodi naučno istraživanje kao kooperativni poduhvat kojim se teži doći do istine.
U tome se razlikuje od Vilijama Džejmsa, koji već u startu pragmatizam primenjuje, ne samo na logiku, već na svaki oblik ljudske prakse. Džejms se fokusira na ono lično, na zadovoljenje pojedinačnih ljudskih potreba. Za Džejmsa je istina doslovno ono što je korisno. Istina nije određena samo kao posledica naučnog istraživanja (kao kod Persa), već kao bilo koje verovanje koje će nas kao pojedince zadovoljiti. Ne govori se o naučnom istraživanju kao paradigmi ljudskih postupaka u potrazi za istinom, već se kao istina uzima sve što „radi”. Zbog toga pojam vere kod Džejmsa igra važniju ulogu. Kada baratamo idejama koje nemaju eksperimentalno proverljive posledice u iskustvu, mi proveravamo da li vera u te ideje ima posledice u praktičnom ponašanju pojedinca. Ako ima, i ako su zadovoljavajuće, odnosno ako služe svrsi, te ideje su istinite. Tako istina neće više biti ono sa čime će se svi složiti na kraju istraživanja, što ona jeste za Persa. Dok je za Persa istinita ideja bila ona koja omogućava nastavak istraživanja, za Džejmsa je istinita ideja koja omogućava kontinuitet praktičnog iskustva. Vera je ono što mora da nas pokrene na „proveravanje” određenih ideja koje smatramo hipotezama, a primena tih ideja će nam pokazati da li su one zadovoljavajuće. Na taj način Džejms daje primat ne samo praksi nad teorijom već i veri nad intelektom.
Iako sa puno neslaganja, Djui na određeni način povezuje Persa i Džejmsa i konstruiše sistem koji uključuje elemente obojice njegovih predhodnika. Djui polje istraživanja širi na celokupnu sferu ljudskog iskustva. On teži da da objašnjenje ne samo prirodno-naučnih već i društvenih problema. Da bi to uradio, Djui kreće od temelja. On već u razvoju organizma, slično Persu, vidi proces istraživanja. Svaki naš akt se sastoji iz osećanja nelagode, koji želimo na određeni način da prevaziđemo. To radimo tako što uzajamno delujemo sa okolinom i rešavamo problem. Nakon što se taj proces završi, i uspostavi se ravnoteža, javlja se novi problem koji ponovo rešavamo interakcijom sa okolinom. Na taj način, mi smo u konstantnom procesu istraživanja. Djui tvrdi da je jedina relacija koja važi između svesti i stvarnosti relacija cilj-sredstvo. Tako se naše postupanje dublje dovodi u vezu sa procesom naučnog istraživanja. Postoji cilj koji želimo da ostvarimo, a na nama je da isprobamo različita sredstva i rešenja i dođemo do cilja.
Naučno istraživanje ipak nije najbitniji oblik iskustva. Djui tvrdi da je cilj naučnog istraživanja da ispita veze među stvarima koje određuju posledice i utvrdi način na koji te stvari mogu biti upotrebljene kao instrumenti. Tako naučno istraživanje postaje samo jedna od mnogih ljudskih praksi kojoj u osnovi leži isti princip. Ipak, kada se radi o saznanju, Djui odbija da govori o saznanju van procesa naučnog istraživanja. Ne postoje apriorni nezavisni kriterijumi za ocenu saznanja, ono je uvek samo posledica sistematske upotrebe oruđa za predviđanje budućnosti, odnosno istraživanja. S obzirom na to da su samo ljudi sposobni da zamišljaju buduće situacije i prave predviđanja (što im omogućava sposobnost korišćenja simbola), Djui smatra da je istraživanje specifično ljudski oblik aktivnosti. Štaviše, istraživanje stvara socijalno-kulturnu sredinu.
Uređeno iskustvo koje se dobija kao posledica istraživanja za Djuia ne predstavlja cilj po sebi, već instrument za izgrađivanje vrednosnog sveta čime čovek zadovoljava svoje organske i kulturne potrebe. Vrednost, prema Djuiu nastaje kada racionalna svest razmotri interese, želje i potrebe ljudi. Vrednosno suđenje nastaje iz problematičnih situacija koje izazivaju potrebu za razrešenjem putem istraživanja. Tako su vrednosti zapravo pravila za upotrebu naučnih generalizacija od strane ljudi, one su sredstvo za postizanje određenih željenih ciljeva. Cilj vrednovanja i vrednosnog suda kao posledice jeste da razreši konflikte, što dalje treba da dovede do razvoja i slobode ličnosti. Iako, kao pragmatista i, njegovim rečima, instrumentalista, Djui na ovaj način ipak podređuje svu praksu ostvarivanju autonomne i slobodne ličnosti. Uprkos njegovom istrajavanju na tezi da nema intrinzičnih (suštinskih) vrednosti, tj. da je svaka vrednost i cilj, ali i sredstvo za neki drugi cilj, on naglašava autonomiju i slobodu ličnosti kao nešto vredno (po sebi).
Ovim se zaokružuje priča o klasičnom pragmatizmu i ideji istraživanja kao sveobuhvatnom pojmu, korisnom za opis našeg celokupnog iskustva. Od logičke teorije, preko teorije o ličnosti, sve do socijalne teorije, pragmatisti su uspeli da izgrade primamljivu alternativu standardnoj filozofskoj praksi.
januar, 2023.
