piše: Igor Diletant Belopavlović
Od svih ljubitelja umetnosti, verujem da su oni kojima pozorišne daske život znače možda i najviše pogođeni karantinom. U ovakvoj situaciji, jedine dostupne zamene jesu predstave na malim ekranima, bilo da su to snimci ili live stream-ovi.Ipak, primetio sam da određeni deo publike, pa čak i ljudi koji rade pri pozorištima, odbijaju da ih gledaju, vođeni osećanjem kako ništa ne može (niti čak sme da se usudi da pokuša) da zameni pravo pozorište. Stoga bih danas uzeo ulogu đavoljeg advokata u pokušaju odbrane pozorišta u kući, ali ne kao nečega što treba da zameni živo pozorište, već kao nečega što treba da ga dopuni.
Među mnogim razlozima zašto ljudi odlaze u pozorište, svakako se izdvaja i osećaj zajedništva. Mada tokom dobrog performansa gledalac može (i treba) da zaboravi na sve i svakog oko sebe, strah, bes, sreća, zebnja ili bilo koji drugi osećaj koji predstava probudi u nama, nesumnjivo je jači zbog nesvesnog znanja da ga delimo sa desetinama ili stotinama drugih ljudi koji slušaju i vide isto što i mi.
Live streaming predstava je samo omogućio da se ta brojka popne na hiljade, i bez toga da vam iko naglo preseče doživljaj zvonom mobilnog telefona. Isto tako je preporučljivo da se prikladno pripremite, tj. da prethodno jedete, odete do kupatila, ugasite mobilni, jer baš kao i žive predstave, ni ove neće stati samo zbog vas. A po završetku, ako ih pratite preko Jutjuba, neretko možete sa ostalim gledaocima razmeniti par utisaka, kao da ste u holu samog pozorišta. Poput radija, live stream predstava može učiniti da se i u praznom stanu osećate kao deo malog i probranog skupa ljudi, sličnih vama.
Ipak live stream predstava pre vanrednog stanja nije bila česta pojava i verujem da će, pošto se pandemija završi, opet tako biti. A ono što smo imali i što će ostati, jesu snimci predstava – možete ih pustiti kada hoćete, pauzirati, gledati ponovo itd. Ukratko, ništa drugačije od bilo kojeg filma koji smo skinuli. Pa zašto bi ih onda uopšte i gledati, pogotovo kada uzmemo u obzir da su neretko takvi snimci daleko inferiorniji u odnosu na film i serije po pitanju kvaliteta snimka i zvuka?
Prvo bih želeo da razbijem uverenje kako emitovanje snimaka predstava, u normalnim okolnostima, može negativno uticati na posećenost pozorišta. Neko ko generalno ne ide u pozorište, neće otići šta god video na TV-u, a oni koji idu i vole pozorište, sigurno će otići opet, šta god bilo na TV-u. Zanimljv je i primer „piratskih” verzija knjiga koje cirkulišu po internetu, koje su, suprotno očekivanjima izdavačkih kuća, povećali prodaju autora čije knjige su se našle online. Istim principom, ako neko odgleda dobru predstavu na TV-u ili internetu, to može samo povećati šanse da će otići u pozorište kada vidi da je u pitanju isti autor, reditelj i/ili neko iz glumačke postavke.
Međutim, ono što snimke predstava čini mnogo bitnijim od pukog povećanja broja gledalaca, jeste njihova mogućnost da prevaziđu geografsku i vremensku udaljenost. Jer nekada nismo u mogućnosti da gledamo gostovanje predstave iz drugog grada, ili željena predstava iz tog grada ili pak druge države nikad ni ne dođe u teatar blizu nas. Da ne pominjemo mesta koja, nažalost, ni nemaju pozorište u blizini. Stoga verujem da snimci predstava i te kako treba da budu javno dostupni ne bi li doprli od onog dela publike gde same predstave ne mogu.
Što se tiče vremenske distance, toliko je predstava koje se više ne igraju i koje nikad nećemo videti uživo jer smo u vreme njihovog igranja bili mali ili čak nismo bili ni rođeni. I da li je to stvarno dovoljan razlog da publika bilo gde i bilo kada ostane uskraćena za performanse Olivere Marković, Bate Stojkovića, Gage Nikolića i mnogih drugih.
Ako i dalje verujte da je pozorište umetnička forma koja treba da se rodi i umre na daskama, zapitajte se samo da li bi vam i koliko život bio siromašniji da niste gledali Radovana III.
Pozorišni dodatak
Trudim se da svakog meseca mali deo svoje rubrike odvojim da bih sa vama podelio veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Pre bilo kojih snimaka predstava i pre same televizije, pozorište je svoje prve korake ka širokim narodnim masama napravilo preko radija. I mada su one preteča današnjih live stram-ova, radio drame su u međuvremenu razvile sopsteni, unikatni format zbog kojeg su, uprkos svim drugim formatima i medijima, opstale preko jednog veka.
maj, 2020.
