piše: Aleksandra Vujić
„I onda počinje oluja govana.”
Roberto Bolanjo
Ovom rečenicom počinje roman Poslije zabave Steva Grabovca, ovogodišnjeg dobitnika sedamdesete NIN-ove nagrade. Roman je i tematski i kompoziciono kompleksan. Govori o ocu, prijateljstvu, porodici, nasleđu, a opet, konačno, govori o zlu, nepravdi i zločinu koji se dešava za vreme rata, ali nije ratni zločin. Podeljen je u pet celina koje nisu hronološki postavljene i koje govore o potpuno različitim vremenskim periodima.
„A nekada, kada bih ušao u sobu, ne bih govorio ništa, samo bih ga posmatrao i bio bih siguran da on uopšte nije svjestan mog prisustva, mislim da bih mogao satima stajati tako, a da me ne primjeti. Kao da ništa osim te pisaće mašine ispred njega nije postojalo na ovom svijetu, gotovo sam siguran da se ne bi pomjerio ni da počne požar ili kakva poplava, sve dok ne bi bio ugrožen osjetljivi mehanizam pisaćeg stroja. No, na neki način, majka i ja smo već bili naviknuti na ovakvo njegovo ponašanje i tačno smo znali kad će se šta desiti. Samo, nekad bi se dogodilo da do nas navrati neko ko nije imao pojma da je otac usred svoje kreativne faze. U takvim prilikama nerijetko se dešavalo da on ljudima zalupi vrata ispred nosa ili da ih izbaci iz stana. To je opasno smanjilo ionako uzak krug njegovih prijatelja.”
Poslije zabave, Stevo Grabovac
Glavni junak romana se zove Stevo Grabovac, dakle, deli piščevo ime. Sam pisac kaže da je tako imenovao glavnog junaka jer mu je čitav događaj, koji je istinit, obeležio život. Stevo, pisac, rekao je da je zločin njega godinama proganjao i da je uticao na njega na ljudskom nivou i zbog toga je junak oličen u piščevom imenu i prezimenu. Pojedine epizode su, kaže pisac, takođe istinite, pa je tako Stevo zaista imao pređašnji rukopis koji je uništio, kao i glavni junak knjige. Ipak, tu ima i potpuno fiktivnih stvari, kao što je čitavo poslednje poglavlje.
Stevo, junak romana, kroz prvo poglavlje, Pisci, dolazi u kontakt sa Udruženjem bivših ratnih zarobljenika i civilnih žrtava rata i udruženja za traženje nestalih, zahvaljujući kojima odlazi na seminare i stupa u kontakt sa ljudima iz čije priče saznajemo i mi i junak o zločinu oko kojeg se vrti glavna nit priče. Paralelno sa tim, retrospekcijom opisuje svog oca i način na koji se on odnosi prema svom radu i pisaćoj mašini. Sledeće poglavlje, Arhiva, dešava se pet godina kasnije i prati dešavanja u vezi sa jednim književnim konkursom na kojem Stevo ne pobeđuje, ali ga malko bolje upoznajemo kroz kontakte sa raznim ljudima i različitim profilima ličnosti. U poglavlju koje nosi ime knjige saznajemo najviše o našem junaku i u tom delu on konačno i bez kočnice progovara o periodu za vreme i posle rata i o tome kakve je sve to posledice ostavilo. A, opet, kroz razgovore sa drugovima i drugaricama iz detinjstva zaključujemo da nije rat na sve uticao isto.
Poglavlje Deca izdvaja se narativno – pratimo zločin iz perspektive jedne od žrtava, ali i zločinaca, na smenu. I način pripovedanja je drugačiji, misli su nabacanije, atmosfera je turobna i kroz čitavo poglavlje nas prati mračan osećaj iščekivanja, čak iako smo još na početku dela saznali o kakvom zločinu je reč. Završno poglavlje, naslovljeno Prolog, donosi nam zaključak. Zanimljivost koju sam saznala slušajući jedan podkast sa piscem je ta da se zapravo neki događaji iz Prologa podudaraju sa događajima iz bliske prošlosti kojih on nije bio ni svestan. Ipak, pisac je naglasio da je poslednje poglavlje čista fikcija i da je svaka sličnost sa stvarnim događajima slučajna.
„Samo ćuti i smiri se, rekla je vaspitačica, debela Sandra, privila je na svoje grudi, ogromne grudi kao dva velika jastuka, sve će biti dobro, rekla je Sandra, to je rekla i držala je tako u zagrljaju, a Ema ne vjeruje, ti nikad nisi slušala, rekla bi Sandra sad, rekla bi da može da govori, da je tu, da joj se nešto strašno nije desilo, jer uvijek su govorili samo ćuti i sve će biti u redu, niko ne mora da zna, ćuti i trpi, ćuti, kažu, tako se živi, a ti Ema ne znaš da ćutiš, kad nemaš kome da kažeš bilo šta, onda je bolje da ćutiš, a Ema je sama cijeli život, ona ne zna kako je dobiti poklon za rođendan, ne zna kako je kad ti majka ispeče tortu, ne zna, ali ne mora da ćuti zato, neće nikom nedostajati, to zna, ali zar mora zato da mirno trpi, zar nije živa, zar srce ne lupa jako, zar… ”
Poslije zabave, Stevo Grabovac
Zločin opisan u romanu najverovatnije nikada neće biti rasvetljen niti će stvarni krivci snositi posledice zbog toga. S tim u vezi, roman nema neku notu optimizma, čak je pomalo i nihilistički, ali ipak, autorov stil pisanja nije mračan i teskoban.
U vreme kada na svetu bukti više ratova, a svi smo svedoci brisanja čitavih nacija i sa svih strana smo zatrpani vestima o različitim načinima ispoljavanja zla, Stevo je odlučio da široj publici predstavi zločin koji se desio pre više od trideset godina i da da prostora da se priča izbrisanih, zaboravljenih i zanemarenih čuje. Najmanje što možemo da učinimo je da je pročitamo.
april, 2024.
