izvor: https://www.tate.org.uk/

piše: MoonQueen

Do 19. veka i pronalaska fotografije beleženje nečijeg lika na odru bilo je rezervisano za članove vladarskih porodica i najistaknutije ličnosti neke države. Pojava fotografije sredinom veka učiniće beleženje poslednjeg portreta dostupnim daleko širem sloju ljudi zbog čega će vrlo brzo postati popularan način opraštanja od pokojnika i novi medij kojim se čuvalo sećanje na preminule. Posmrtna fotografija imala je ulogu portreta. Nju su naručivali članovi porodice u znak sećanja na svoje preminule članove. Dešavalo se da se sa pokojnikom fotografišu i živi članovi porodice na nekoj vrsti grupnog porodičnog portreta. Ponekad su ove fotografije naknadno sređivane u studiju prilikom čega su pokojnicima dodavane otvorene oči.

Motivi zbog kojih je praksa fotografisanja pokojnika postala izuzetno popularna u evropskoj kulturi ovog perioda raznoliki su: fotografija je dokazivala da je pokojnik umro u krugu svojih najbližih, čuvala je sećanje na njega, pružala utehu u procesu prihvatanja gubitka ili se slala onima koji nisu mogli da prisustvuju sahrani. Uz to, fotografija je predstavljala trodimenzionalan predmet koji je omogućavao taktilan odnos prema simboličnoj zameni za izgubljenu osobu. Takođe, njena moblinost činila je fotografiju najpraktičnijim medijem među svim vrstama umetnosti kojima se izražavalo žaljenje – nadgrobnim spomenicima, slikama, pesmama ili dnevničkim zapisima.

Časopis KUŠ! /Časopis KuŠ!

Posmrtne fotografije bile su malih dimenzija, otprilike veličine današnjih vizitkarti. Čuvane su u porodičnim foto-albumima, kućnim Biblijama, novčanicima, medaljonima ili su kombinovanjem sa drugim predmetima transformisane u specifične relikvije. Često su se poslednji portreti zajedno sa uvojcima kose čuvali u praznim kutijama za šibice. U službi reklame fotografije umrlih mogle su se naći i u izlozima fotografskih studija. Danas ih je preostalo relativno malo, a razlog tome je uglavnom njihovo masovno uništavanje od strane potomaka koji su ih smatrali isuviše morbidnim da bi ih i dalje čuvali u kući.

VIKTORIJANSKO DOBA I IZMENJENA PRAKSA ŽALJENJA

Iako nam se danas fotografisanje preminulog člana porodice može činiti morbidnim, neophodno je osvrnuti se na odnos koji je čovek devetnaestog veka imao prema smrti. Osim u slučajevima prirodnih katastrofa, nesreća ili zločina, većina ljudi umirala je u svom krevetu prirodnom smrću ili pogođena nekom bolešću. Pripremu pokojnika za sahranu obavljali su ukućani, njegovi najbliži, koji su kupali, presvlačili i nameštali telo. Ono je do dana sahrane ostajalo u kući, uglavnom u krevetu u kojem je i skončalo. Zbog stalne prisutnosti smrti i neposrednog kontakta sa mrtvima tadašnji ljudi smrt nisu dožviljavali tragično i traumatično kao njihovi potomci iz 20. i 21. veka. Smrt je prihvatana kao sastavni deo života, za nju se pripremalo psihički i duhovno, a prisustvo mrtvaca nije izazivalo strah i jezu koja nas podilazi pri pomisli na sličan scenario.

izvor: Pinterest, Victorian Book of the Dead

Viktorijansko doba upamćeno je kao period morbidne fascinacije i opsesije smrću na šta je uticalo nekoliko fenomena tadašnjeg društva. Jedan od njih je svakako velika smrtnost ljudi, ali istraživači veruju da je na kult smrti u Britaniji krajem veka veliki uticaj izvršilo i dugogodišnje žaljenje kraljice Viktorije za pokojnim mužem Albertom (i kada kažemo dugogodišnje, zapravo mislimo – četrdesetogodišnje, s obzirom na to da kraljica nije skinula crninu sve do kraja života). Još jedan razlog može biti progres naučne misli koji je tokom 19. veka poljuljao uticaj religije na čoveka, ali koji je kao kontrareakciju uzrokovao sve veće okretanje svih slojeva društva misticizmu, okultizmu i alternativnim vidovima religizone misli najčešće usmerene na zagrobni život i put duše nakon napuštanja tela.

U periodu između časa smrti i ukopa, porodica pokojnika imala je zadatak da kreira buduću sliku o njemu i način na koji će potomci upamtiti njegov lik. Mrtvi članovi porodice zbog toga su se doterivali za fotografisanje, oblačili u najlepšu garderobu koju su posedovali i neretko šminkali ne bi li iluzijom „oživeli” njihov bledi posmrtni inkarnat. Ipak, fotografije su najčešće rađene neposredno nakon smrti dok usne ne pomodre i telo se ne ukoči potpuno. Deca i neudate mlade devojke fotografisani su i sahranjivani u belom, boji koja je simbolisala njihovu nevinost, a leš se nameštao u pozu nalik snu. Naslonjeno na jastuke, telo je često bilo pokriveno do pola, a ruke su smeštane preko pokrivača ne bi li trenutak uhvaćen objektivom što više podsećao na realističnu sliku usnule osobe. Neretko se za potrebe fotografije čitav krevet premeštao bliže prozoru kako bi spoljašnja svetlost simbolično obasjavala uslikanu figuru i aludirala na nebesku, rajsku svetlost koja osobu čeka na putu zagrobnog života.

izvor: https://www.tate.org.uk/

Upravo u 19. veku pojavljuju se prvi nadgrobni spomenici sa slikom pokojnika, praksa koja će se krajem veka ustaliti i pretrajati do današnjih dana. Na spomenike ovog tipa uglavnom su postavljane fotografije napravljene za života umrlog, osim u slučajevima kada takvih fotografija nije bilo. Ukoliko pokojnik nije stigao da se fotografiše za vreme života, moguće je da se na grobu našao njegov poslednji portret snimljen nakon smrti.

Osim fotografije, posmrtne portrete nekada su radili i slikari, te postoji i određeni broj slika nastalih sa ovom namerom. Iz praktičnih razloga – relativno kratkog perioda koji je mrtvac provodio u kući pre sahrane, fotografija se pokazala kao praktičniji medij. Ipak, zanimljiv je slučaj engleskog slikara Džona Evereta Milea koji je prihvatio porudžbinu da naslika posthumni portret jedne devojke. Vreme koje je proveo u sobi u kojoj je bilo izloženo njeno telo učinilo je da se slikar emotivno veže za porodicu čiju je ćerku slikao, pa je, došavši kući, svoje žaljenje za ugašenim mladim životom izrazio slikom Umetnik prisustvuje oplakivanju mlade devojke. Na ovoj slici vidi se nekoliko pomenutih motiva prisutnih i na posmrtnim fotografijama – devojka je obučena u belu haljinu, a kovčeg je simbolično okrenut tako da se prozor – izvor svetlosti – nalazi iznad njene glave.

PORTRETI UMRLE DECE

izvor: Pinterest, Victorian Book of the Dead

Posebnu podgrupu posmrtne fotografije čine portreti umrle dece, veoma česti u kulturi Evrope i Severne Amerike tokom druge polovine veka. Kao što smo već pomenuli, velika stopa smrtnosti dece tokom 19. veka opšte je mesto evropske istorije novog veka, ali, za razliku od ranijih epoha, gubitak deteta u 19. veku počinje da se sagledava na drugačiji način. Porodica, nukleus društva devetnaestog veka, čini da se detetu pripisuje podjednako značajna uloga kao i odraslim osobama. Dečji portreti i realističnije prikazan svet detinjstva i odrastanja po prvi put se javljaju u evropskoj umetnosti sredinom 19. veka. U periodu kada dete postaje punopravan član zajednice o čijoj poziciji i potrebama se pazi i brine, smrt deteta postaje traumatičnija, a bol za izgubljenim detetom više ne predstavlja tabu temu. Za njim se žali i tuguje otvoreno, ono se ni nakon mnogo godina ne zaboravlja, te se shodno tome i njegov lik brižljivo čuva i pamti.

Razlozi za fotografisanje posmrtnih dečjih portreta slični su kao i kada je u pitanju fotografisanje odraslih – glavna uloga ovih fotografija bila je uteha roditeljima u trenucima patnje. Ipak, posmrtnih fotografija dece sačuvano je znatno više i zbog toga što mnoga deca nisu stigla da se fotografišu za života nekom lepšom prilikom, pa je posmrtni portret bio jedina slika kojom je porodica mogla da upamti dečji lik. Deca su fotografisana na sličan način kao i odrasli, s tim što su ponekad „pozirala” u majčinim rukama. Najčešći ambijent u kojem su fotografisana bio je ipak krevet – postavljana su tako da izgleda kao da spavaju, a san je, pogotovu kada su deca u pitanju, bio najčešća metafora odlaska na onaj svet.

izvor: Pinterest, Victorian Book of the Dead

O potrebi da se smrt predstavi kao mir, spokoj i san govore i drugi oblici umetničkog izražavanja ovog perioda. Upravo zbog promenjenog odnosa prema smrti deteta i bolu koji je ona uzrokovala među članovima porodice Viktorijansko doba obilovalo je literaturom koju bismo danas verovatno svrstali u žanr pop-psihologije. U pitanju su veoma popularni priručnici s kraja veka koji su sadržali niz saveta za lakše prihvatanje i preboljevanje smrti deteta. U njima dete je predstavljano kao mali usnuli anđeo „spasen” od muka i zala ovog sveta. Posmtrne fotografije dece zato su, i pored tragičnog događaja koji su dokumentovale, smatrane pre svega – lepim.

Tema umrlog deteta bila je veoma česta i u poeziji s kraja veka. Englesko govorno područje obiluje stihovima upućenim malim anđelima, a srpska poezija ne zaostaje za svetskom kada je u pitanju ova tema. Mislimo, naravno, na čuvenu Zmajevu zbirku pesama Đulići uveoci. I srpsko slikarstvo s kraja veka pamti dečje posmrtne portrete. Najpoznatije dečje posmrtne portrete naslikali su Đura Jakšić i Stevan Aleksić. U pitanju su slike Mrtvo dete na odru i Marija Aleksić na odru. Časopis Neven sadržao je poseban odeljak u kojem su se objavljivale vesti i čitulje za preminulu decu iz svih krajeva zemlje.

POSMRTNA FOTOGRAFIJA I SAVREMEN ČOVEK

izvor: Pinterest, Victorian Book of the Dead

Promena funerarnih običaja i kulture žaljenja tokom 20. veka dovela je do toga da posmrtna fotografija izgubi svoj smisao i u savremenom čoveku probudi neprijatnost, morbidne misli, a moguće i gađenje. Zbog toga što se smrt čoveka danas retko susreće u kući (najčešće mesto umiranja su bolnice), a procedura pripreme pokojnikovog tela za sahranu u potpunosti je prepuštena specijalizovanim službama, članovi porodice više nemaju kontakta sa svojim preminulima. Fotografisanje mrtvih u 20. i 21. veku rezervisano je za slučajeve kada je neophodno dokumentovati nečiju smrt, tj. vezano je uglavnom za policijske izveštaje, zločin i nasilne, neprirodne smrti. Zbog toga nam je danas teško da funerarnu fotografiju posmatramo u službi portretne umetnosti, ili je doživimo kao nešto lepo. Viktorijanski model otvorenog žaljenja i čuvanja pokojnikovog lika deluje nam bizarno i zastrašujuće, pa čak i kada se sa posmtrnim portretom susretnemo u muzeju, ona na nas ostavlja neprijatan utisak. Ipak, posmrtna fotografija veoma je važan fenomen 19. veka i evropske kulture. Njenim pravilnim sagledavanjem i razumevanjem otkriva se odnos nekadašnjih ljudi prema gubitku i smrti i jedna vrsta pamćenja najvoljenijih kojoj se s vremenom izubio trag.

Leave a Reply

Your email address will not be published.