piše: Tamara Živković
U roman Polje, austrijskog pisca Roberta Zetalera,uvodi nas neimenovani stariji čovek koji skoro svaki dan obilazi groblje provincijskog gradića Pauštalta. On je, sedeći ispod jedne breze, puštao misli da mu lutaju; u sećanja su mu navirali mrtvi koji ovde leže, i koje je on lično poznavao ili ih je barem nekada u životu sreo.
„Istina je: bio je ubeđen da čuje mrtve kako govore. Nije razumeo šta kažu, ali je njihove glasove razaznavao jednako jasno kao što čuje ptičiji cvrkut ili zujanje insekta oko sebe. Ponekad mu se čak činilo da iz žamora glasova raspoznaje pojedine reči, ili delove rečenica, ali, ma koliko naporno osluškivao, ipak nikada nije uspevao da spoji deliće u smislenu celinu.”
Polje, Robert Zetaler
Razmišljao je o čemu li bi ti mrtvi govorili. Da li bi pričali o svom životu, jer čovek o svom životu u celosti može da sudi tek nakon što se on završi, ili bi pričali o onome šta ih je dočekalo preko, nakon smrti. Ili bi pak, kao i živi, pričali o nevažnim stvarima, o svojim sećanjima, bolestima, osećanjima… Sve dalje što se kroz roman razvija jesu upravo ti glasovi sa onoga sveta, tj. pričanja mrtvih o svom nekadašnjem životu koji je često, iako se odvijao na zajedničkom prostoru gradića Pauštalta i u bliskom vremenskom periodu, predstavljao potpuno drugačije ljudsko iskustvo.
Polje čini dvadeset i devet priča. Svaku od njih kazuje drugi lik, nekadašnji stanovnik Pauštalta, čije su kosti koje su ga vodile kroz život prekrivene zemljom na provincijskom groblju, a čije priče o tom životu dolaze sa onoga sveta. Same priče su svojom tematikom, emocijom i stilom raznolike, koliko i njihovi naratori. Svako je iz života sa sobom poneo drugačija sećanja, trenutke, različite percepcije istih događaja. U tom pogledu su najzanimljivije one priče koje pričaju supružnici i koje nam otkrivaju kako se naizgled zajednički, bliski životi, i isti događaji koje dvoje ljudi proživljavaju mogu osetiti i razumeti na potpuno suprotne načine. Kroz njih provejava duboka tragedija ljudskosti koja je prouzrokovana time da, ma koliko se čovek trudio, on nikada ne može u potpunosti da oseti i doživi ono što drugi čovek oseća, samim tim nikada ni ne može u potpunosti da shvati drugog čoveka.
Stil svake od ovih priča takođe varira: neki se obraćaju masi, dok se drugi obraćaju direktno voljenoj osobi, bahati gradonačelnik pripoveda kao da je reč o predizbnornom govoru, neki su izuzetno koncizi, pa suštinu svog života sažmu u jednu reč, dok drugi katalogiziraju svoj ljubavni život. Međutim, ono što je u svakoj priči implicitno ili eksplicitno prisutno jeste ljubav.
„Reci: volim te! Znam, u tvojim ušima to zvuči idiotski i pogrešno. Ali u njenim ne. Nikada to nisam rekao. Nemam pojma zašto. Nisam mogao. Molile su me. Očekivale su to. Zahtevale su, uvek i neprestano, ali nisam mogao. One su često govorile: volim te! A onda su to htele da čuju i od mene. Stav mi je bio da ljubav nije trampa, pa to nisam izgovorio. Ni jedan jedini put. I prilično sam siguran: od svih grešaka to je bila najveća.”
Polje, Robert Zetaler
Polje je knjiga melanholije, emocija, svađa, nerazumevanja, trpljenja, ljubavi, muke… svega onoga što život u svojoj biti jeste. Ona nam na jednostavan način otkriva da se život može svesti na svega nekoliko izbora, a da svaki izbor ima posledice koje nas oblikuju i čine onim što jesmo. Kroz priče o sudbini žitelja Pauštalta, Polje nas podseća na univerzalnost ljudskog iskustva, na ljubav i patnju koju svi delimo bez obzira na to gde i kada živimo.
mart, 2023.
