izvor: Wikimedia Commons

piše: Branislav Vujčić 

Iako još uvek nije sasvim na izmaku, već i sada se može reći da je ovo definitivno bila čudna godina za Rolingstonse. Sa jedne strane, taman kada su, čini se, i sami Stonsi poverovali u mit o sopstvenoj besmrtnosti, smrt je odnela bubnjara Čarlija Votsa koji je, kako se navodi u zvaničnoj objavi, „preminuo mirno u jednoj londonskoj bolnici”. A kako je drugačije i mogao otići čovek za koga se priča da je čak i u detinjstvu, dok su histerično zavijale sirene za vazdušnu opasnost i bombe padale u blizini njegove kuće, bio miran i staložen i koji je gotovo šezdeset godina predstavljao srce, damare i mirno oko ovog nezaustavljivog rokenrol uragana?

Sa druge, kako sudbina izgleda uživa da, i dobrim i lošim, začini živote ne samo običnih smrtnika već i samih bogova muzičkog panteona, 2021. je i godina velikog jubileja – pedeset godina od kada se pojavio album Sticky Fingers,iliti Lepljivi prsti.Ugledavši blistavo svetlo dana 23. aprila 1971. godine, ovaj album se gotovo smesta, u pop-kulturološkom smislu, postavio kao ona famozna poslovična linija koja razdvaja staro i novo, što se i danas potvrđuje sa sigurne istorijske distance od pola veka.  Sa jedne strane, ove demarkacione linije sačinjene podjednako od cvetnih girlandi i bodljikave žice, ostavile su šezdesete da posmatraju sa izvesnom nevericom, poput deteta razrogačenih očiju, ono što sa sobom donosi ovaj vrli novi svet. Na drugoj strani, udaren je kamen temeljac kulturi, muzici i muzičkoj industriji sedamdesetih, kao i svemu onom što će se iz nje izroditi. Ostalo je, kako kažu, istorija. 

izvor: Wikimedia Commons

A šta je zapravo toliko značajno ili, čak, revolucionarno u vezi sa ovim albumom? Zlobnici bi – s pravom – mogli primetiti da je album Sticky Fingers duboko ukorenjen u starijoj rokenrol i, pre svega, bluz tradiciji, i da ne donosi ništa suštinski novo. Tu duboku, reklo bi se krvnu vezu, uostalom, ni sami Stonsi nikada nisu pokušali da opovrgnu. Naprotiv, nastanak ovog albuma obeležava traganje za autentičnim kulturnim miljeom i povratak američkim korenima. Međutim, Stonsi ne bi bili puleni ostrvske muzičke scene i perjanice takozvane „britanske invazije” kada Sticky Fingers ne bipredstavljao mnogo više od puke reinterpretacije. Zahvaljujući svom smislu za intermedijalnost, preduzetničkom duhu, nepogrešivom osećaju za tajming, i (samo)promociju – kao i ogromnoj količini talenta – Stonsi uspevaju da u ovaj album (i štošta još oko njega) utkaju značajne novine, i to na nekoliko nivoa. 

Nakon što im je istekao ugovor sa izdavačem, Stonsi 1970. osnivaju sopstvenu diskografsku kuću (Rolling Stones Records), što im je omogućilo veće kreativne slobode, a prvi album koji su izdali (nakon singla Brown Sugar) je bio Sticky Fingers. Za dizajn omota se postarao niko drugi do čuveni patrijarh pop-arta Endi Vorhol, koji je upravo ingeniozno osmislio provokativnu naslovnicu sa tamnim farmerkama – propisno iznošenim kako i dolikuje – prikazanim u nivou prepona sa sve prilično eksplicitno ocrtanim genitalijama i funkcionalnim rajsferšlusom, koji, ako se baš drznete da ga otkopčate, otkriva beli pamučni donji veš. Naravno, revers albuma očekivano uključuje i zadnji deo farmerki koji nosi model (verovatno Džo Dalesandro, istaknuti član Vorholove kamarile). Ikonografija ovog albuma je upotpunjena prepoznatljivim Rolingstons logom u vidu punih, džegerovski čulnih usana koji ovde debituje prvi put i koji svakako predstavlja najčuveniji logo u čitavoj šarolikoj rokenrol istoriji.

Ovaj album takođe označava i promenu balansa kreativnih snaga u okviru same grupe, jer, po prvi put, to je album koji manje pripada Kitu Ričardsu, a više Miku Džegeru koji je tu sasvim sazreo, ne samo kao izvođač, već i kao tekstopisac, (podjednako sposoban za provokativne, sirove i jetke tekstove, kao i za suptilni lirizam) dok se novi solo gitarista, mlađani Mik Tejlor, potvrdio kao izvanredan dodatak bendu.

Takođe nije slučajno što je ovaj album nastao u periodu posle ozloglašenog incidenta koji se odigrao na koncertu Stonsa u Altamontu šestog decembra 1969. koji je ostao zapamćen kao ružno naličje i travestija Vudstoka, hipi kulture, njene slobodne ljubavi i sistema vrednosti. Tada su članovi lokalne podružnice „Anđela pakla” regrutovani kao redari – opremljeni skraćenim i olovom otežanim bilijarskim štapovima i sličnom bajkerskom kontrabandom – ubili mladića po imenu Meredit Hanter naoružanog pištoljem, i to baš u trenutku dok je Džeger pevao „I pray it’s all right”, što je sve, do poslednjeg šokantnog detalja, zabeleženo u dokumentarcu Gimme Shelter. Tu, ako je do tog trenutka u to i bilo ikakve sumnje, umiru šezdesete – i to ne uz jecaj, nego uz zaglušujući prasak.  Posle toga, Stonsi se povlače u Ameriku – ni manje ni više nego Duboki Jug (tačnije, gradić Masl Šoals u Alabami) – tu mitsku prapostojbinu bluz i rok muzike – da se pregrupišu, ližu rane i lagano počinju da rade na albumu Sticky Fingers.

izvor: Pixabay

Ovaj izvanredni album – koji se u kreativnom, ali i na vrlo ličnom egzistencijalnom nivou može shvatiti kao novi početak i pokušaj iskupljenja Rolingstonsa za haos izazvan u Altamontu – donosi deset pesama. Svaka od njih zaslužuje zaseban esej, ali evo nekoliko pesama (bez nekog naročitog redosleda) sa albuma koje privlače posebnu pažnju, kako muzički, tako i tekstualno.

Već prva numera koja otvara album, Brown Sugar (Smeđi šećer), u naslovudonosi sa sobom prilično perfidnu i lascivnu semantičku igru koja ukazuje na to šta možete očekivati od Džegera kao tekstopisca. Naravno, sva aluzivna suptilnost kojoj se možda nadate smesta pada u vodu kada čujete sam tekst i koliko je zapravo sirov, vitalan i krajnje eksplicitan. Kao što pretpostavljate, ovaj „smeđi šećer”, koji mantrički provejava kroz tekst, poput kakvog politički nekoretnog pokliča, nije nikakav avangardni poziv na pravljenje zdravijih izbora u ishrani – reč je zapravo o seksualnoj eksploataciji crnih robinja, ali i referenca na heroin. Time Džeger gura prst u oko bukvalno svima – ne samo rasističkoj populaciji Amerike, već i borcima za ljudska prava i celokupnom javnom mnjenju. Muzički, pesmu obeležava poletan i upravo zarazan gitarski rif (čiji je autor sam Džeger), sjajna ritam gitara i rezak zvuk saksofona koji muziku seče baš tamo gde treba.

Pesma Sister Morphine takođe predstavlja svojevrsni obračun sa šezdesetim, tačnije fascinacijom (i glorifikacijom) narkotika oličenom u pesmama kao što je Beli zec (White Rabbit) grupe Džeferson erplejn. U pitanju je sumorna i potresna balada o bolesniku koji, ležeći u agoniji pogoršanoj apstinencijalnom krizom, doziva medicinsku sestru da mu da morfijum. Autor muzike je Džeger, tekst je pisao zajedno sa svojom bivšom devojkom i muzom Merijen Fejtful (koja je i sama bila –  i ostala –  rokenrol heroina). Relativno jednostavan aranžman u čijoj osnovi je Džegerova ritam gitara, oživljavaju bas, klavijature, standardno besprekorni bubnjevi Čarlija Votsa i, pre svega, slajd gitara čuvenog Raja Kudera, potresna i upečatljiva kao lelek umirućih.

izvor: Wikimedia Commons

Can’t You Hear Me Knocking svojim minimalističkim i nadasve osvežavajuće sirovim uvodnim gitarskim rifom gotovo da predstavlja anticipaciju onoga što će u muziku docnije uvesti pank. A onda, negde pri kraju prve trećine pesme koja traje nešto preko sedam minuta, bend neočekivano prelazi u dugačku i veoma melodičnu improvizaciju, dostojnu najboljih prog rok numera, sa primetnim latino primesama, a la Santana. Ovo je značajno jer ilustruje neobičnu sinergičnost koja je postojala između članova benda (i pažljivo odabranih gostujućih muzičara), kao i činjenicu da su Rolingstonsi bili veoma neskloni da preteranim kasnijim produciranjem guše spontanost svoje muzike.

Pored ovih navedenih, svakako poslušajte i ostale numere sa Sticky Fingers albuma, pogotovo Bitch i Moonlight Mile – nećete se pokajati. Međutim, treća pesma na ovom fantastičnom vinilu, elegični i čežnjivi Wild Horses (Divlji konji), na izvestan način odudara od ostatka albuma. Lišeni one gotovo primalne rokenrol i R&B sirovosti, siline i kontrolisanog haosa koji su na britanskoj muzičkoj sceni u tom trenutku i sa tim intenzitetom mogli prizvati samo Stonsi, Divlji konji milozvučno pevaju o jednoj velikoj ljubavi koja se nije ostvarila do kraja i koja je, kako naslućujemo, možda od samog početka bila osuđena na propast.

Izvedena sa egzemplarnom količinom osećanja, ali bez imalo patetike, u ovoj numeri su kondenzovani momenti te ljubavne veze. Naravno, kao i sva valjana umetnička dela bez obzira na žanr, formu ili medijum, pesma Divlji konji, iako prepuni, kako se čini, gotovo autobiografske individualnosti i specifičnosti, sadrži i mikrokozam opšteg ljudskog iskustva. Izvori kažu da je pesmu započeo Kit Ričards, očajan jer mora da napusti svoju suprugu i malog sina i ode na turneju. Mik Džeger (inspirisan svojim odnosom sa pomenutom Merijen Fejtful)  je pak prepravio sve što je Ričards napisao, ostavivši jedino divnu rečenicu „Ni divlji me konji ne bi mogli odvući”, kao lirski lajtmotiv pesme. Tako ti divlji konji postaju fina sedimentna metafora prolaznosti, vremena, negativnih okolnosti koje staju između dve srodne duše, ali i života koji treba uhvatiti za gušu.   

To je pesma o neostvarenoj ljubavi, onoj koju nikada nećete zaboraviti, Džegerovoj, mojoj, vašoj, svačijoj, i upravo u toj dirljivoj univerzalnosti leži njena veličina. U pitanju je jedno od retkih ostvarenja za koje ćete – kao što se, ne tako davno, to dogodilo autoru ovog teksta – osetiti da je pisana baš za vas pre tačno pola veka i da vam kroz nju sam kosmos saopštava stvari koje treba da čujete. 

Muzički, Stonsi su Divlje konje bazirali na tri gitare. Najpre, tu je akustična sa dvanaest žica, u otvorenom G štimu – Ričardsovom omiljenom – i koju, naravno, svira sam Ričards. Drugu akustičnu, u milozvučnom nešvilskom štimu, svira Mik Tejlor, a treća gitara je električna, ponovo u izvođenju Kita Ričardsa i ona je (uz Džegerovu vokalnu interpretaciju) pre svega odgovorna za diskretno dozirane kantri elemente. Rezultat je eolski „prozračna” i opčinjavajuća pesma, svakako najlepša balada i jedna od najboljih pesama celokupnog opusa Stonsa.

Stonsi albumom Sticky Fingers ostavljaju svoj majstorski pečat, maestralni otisak svojih buntovnih i genijalnih lepljivih prstiju na početku i kraju jedne epohe. Ovaj album je, dakle, nastao u onom magičnom trenutku koji, poput kakvog muzičkog Janusa, spaja (i razdvaja) ne samo različite muzičke trendove, nego i dva vremena. Za sobom ostavlja šezdesete, njihove plemenito naivne i u krvi ugušene ideale, a inaugurira sedamdesete i sve ono novo što one donose u svetu popularne muzike. I danas, pedeset godina kasnije, uz smrt Čarlija Votsa, na simboličan način, album Sticky Fingers takođe označava kraj jedne epohe. Što je važnije, ništa ne gubi od svoje lepote i aktuelnosti.

Ako je kraj šezdesetih i početak sedamdesetih imao svoj dostojan soundtrack, onda je to, van svake sumnje, bio album Sticky Fingers

oktobar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.