piše: MoonQueen
Naša novembarska priča počinje 1683. godine u okolini prestonice Habzburškog carstva koju vojne jedinice osmanskog sultana pokušavaju da osvoje po drugi put. Bezuspešno, jer grad Beč je odbranjen udruženim silama poljske, nemačke i austrijske vojske, nakon čega je prodiranje Osmanlija u Evropu zaustavljeno. Kao što to obično biva kada dođe do povlačenja vojske, i za turskom je ovog puta ostajalo koješta, a austrijski vojnici posebno su se radovali zaplenjenim zalihama hrane, među kojima su se našle i neke egzotične namirnice. Među najbrojnijima bila je neobična biljka zelenih zrna nalik pasulju, koja nije imala zadovoljavajuć ukus ni sirova ni skuvana. Taman pre nego što će odlučiti da je spale, carski prevodilac Juril Franc Kolšicki, koji je dobar deo karijere proveo kao diplomata u Carigradu, ubedio je vojsku da su džakovi zelenih zrna bezvredni, i da će za sitne pare on preuzeti na sebe njihovo uklanjanje.
Nekoliko meseci kasnije sadržaj ovih džakova zaista je stigao do vatre, a njegov ugodan i Bečlijama nov i nepoznat miris počeo je da se širi gradom. Kolšicki, koji je imao prilike da ga oseti tokom boravka na istoku, okačio je prevodilačku karijeru o klin, uzimajući belu krpu i srebrni poslužavnik u ruke. Omamljeni mirisom koji se širio iz njegove gostionice Plava flaša Bečlije su dolazile ne bi li ugasile žeđ radoznalosti. Kolšicki im je u to ime ponudio šoljicu napitka koji nikada pre nisu probali, šoljicu tamne turske kafe. Legenda kaže da je baš tako i baš tada nastao prvi bečki kafe.
KULTURA BEČKIH KAFEA
Od kraja 17. veka kafei postaju institucija tipična za Beč, a kultura ispijanja kafe u njima dostigla je svoj pun sjaj tokom 19. veka, kada je umnogome uticala na kulturnu i intelektualnu klimu grada. Konzumiranje kafe bio je izgovor koji je pripadnike različitih društvenih slojeva dovodio u kafee osmišljene za višečasovno uživanje koje je, osim toplog napitka, podrazumevalo i slatkiše ili peciva, čitanje novina, razgovore i debate sa prijateljima, razmenu mišljenja, ideja, stihova, pisanje pesama, odlomaka romana ili naučnih radova na salvetama, zaljubljivanje preko stola, partije šaha, pokretanje revolucija. U boljim kafeima u večernjim časovima održavane su književne večeri ili koncerti na klaviru. Manje–više, bečki kafei su po svojoj dinamici i šarenolikosti odgovarali današnjim beogradskim kafe-galerijama, osim što su stolovi bili mermerni, lusteri pozlaćeni, a konobari nisu očekivali da ćete posle jedne kafe otići ili naručiti drugu. Sporo konzumiranje kafe, uz sve propratne aktivnosti modernog doba koje ona podrazumeva, započeto je, verovali ili ne, u Beču krajem 19. veka.
Za popularnost ove nove vrste uživanja pre svega su zaslužni pisci koji krajem veka svoj posao počinju da donose ne kući, već u kafe. Pojedini bečki kafei postali su popularni zahvaljujući nezvaničnim kancelarijama koje su pisci otvarali za njihovim stolovima, čineći ih mestom za rad, zbog čega su se tih godina u bečkoj kulturi pojavili novi pojmovi poput „kafe pesnika” i „kafe literature”. Satirični časopis Baklja, koji je uređivao pisac Karl Kraus, izlazio je u periodu između 1899. i 1936. godine, a pisan je gotovo u potpunosti za stolom kafea. Pesnik Peter Altenberg toliko je retko odlazio kući, da su mu pošta i čist veš stizali na adresu kafea Central u kojem je provodio vreme.
Kafe Central, otvoren je 1876. godine u prizemlju luksuzne višespratnice čiji je arhitekta, Hajnrih fon Frestel, bio inspirisan putovanjem u Italiju i venecijanskom i firentinskom arhitekturom 14. veka. Nekoliko godina nakon otvaranja, ovaj kafe postao je mesto okupljanja austrijske i evropske elite, a danas se može pohvaliti mnogim poznatim gostima, ali i konobarima koji su, služeći u njemu, postali slavni. Za stolovima kafe Centrala pomenuti Altenberg vodio je, kako se to šaljivo govorilo, „školu šaha”, igrajući duge nerešene partije sa svojim omiljenim protivnikom – Lavom Trockim. Krajem veka u ovaj kafe dolazili su i pesnik Hugo fon Hofmanštal, pisac Štefan Cvajg, a Trockog su sledili i Lenjin i Staljin.
Krajem 19. i početkom 20. veka u kafeima je bilo moguće videti, popiti kafu i porazgovarati i sa najpoznatijim austrijskim umetnicima tog perioda, Gustavom Klimtom, Egonom Šileom, Adolfom Losom. Kultura austrijske prestonice izlivene u mermeru i zlatu tekla je jedinstvenim tokom: od opere i velikih muzeja, carskih biblioteka i naučnih kongresa, do male, jednostavne i svima omiljene šoljice turske kafe u kojoj se ogledao duh novog, modernog, kosmopolitskog Beča.
„Kafe je neka vrsta demokratskog kluba, otvoren je za sve po ceni jeftine šoljice kafe, gde svaki gost može sedeti satima sa ovim malim darom, uz to pričati, pisati, igrati karte, primati poštu i povrh svega neograničeno konzumirati novine i časopise.” Ovim rečima je Štefan Cvajg opisao kulturu bečkih kafea krajem 19. veka.
JULIUS MAJNL
Bečku kulturu kraja veka obeležila je socijalna praksa ispijanja napitka kojim su Osmanlije osvojile Evropu onako kako to ratovanjem nikada nisu uspele – brzo i bez povratka. Deo osmanskog nasleđa ostaće zauvek utkan u luksuznu bečku kafe kulturu na zanimljiv način. Ime Juliusa Majnla možda nikada nismo zastali da pročitamo, ali smo ga sigurno viđali na reklamama, pakovanjima šećera i šoljicama kafe poslužene u kafićima širom Evrope, ali i kod nas. Julius Majnl je ime čoveka koji je 1862. godine u Beču otvorio prodavnicu začina i u njoj prvu profesionalnu pržionicu kafe u Evropi. Na taj način Bečlije su svoj omiljeni napitak mogle da popiju i u toplini doma jer su sirova zelena zrna konačno postala dostupna i u, kako to danas kažemo, maloprodaji. Njegov naslednik, Julius Majnl II 1877. godine razvija nov, savremeniji proces prženja kafe prilikom kojeg zrna ne dolaze u dodir sa gasovima uglja, te zadržavaju punu prirodnu aromu, bez dodatnog ukusa dima. Do početka Prvog svetskog rata Julius Majnl postaje najveći uvoznik kafe i čaja u srednjoj Evropi, najveća i najpoznatija pržionica kafe u Austrougarskom carstvu, a početkom 20. veka dizajner Jozef Binder stvara logo i zaštitni znak kompanije – profil mladog Turčina sa fesom koji šoljicu kafe prinosi ustima. Logo je s vremenom doživeo nekoliko modifikacija, ali je ostao dovoljno prepoznatljiv da ćete ga se po ovom opisu možda i setiti bez upotrebe Gugla. No, ono što je meni bilo fascinantno je to da je 2004. godine italijanski dizajner Mateo Tun zadao za sada poslednji redizajn ovog motiva, ujedno stvarajući i nov izgled šoljice Julius Majnl kafe. Sledeći put kada u kafiću budete posluženi ovom kafom, setite se da nakon konzumacije okrenete šoljicu naopačke. Tada ćete videti da ste sve vreme u stvari pili iz pravog tuskog fesa, onog koji je mladi Turčin početkom veka poneo na prvom logou firme.
Poštujući sada već tradicionalnu povezanost ispijanja kafe i umetničkog stvaranja, kompanija Julius Majnl je 2015. godine pokrenula projekat Plati kafu stihom. Na Svetski dan poezije, 21. marta 2015. godine, u 1153 kafea u 27 zemalja sveta, preko 100 000 ljudi platilo je šoljicu Julius Majnl kafe stihovima koje su sami napisali. Ova kampanja se nastavila i narednih godina sa ciljem borbe protiv nepismenosti u svetu, a kompanija se zalaže i za povratak hedonističkom, sporom, takoreći devetnaestovekovnom ispijanju kafe, bez telefona, ali sa olovkom i papirom u ruci.
novembar, 2020.
