Arhivi svetske statistike ne beleže niti jedan jedini slučaj keca na temu Proleće u mom sokaku. Takođe, nema podataka da je iko ikada predao praznu vežbanku na Zašto mislim da je maj najlepši mesec. To je, zapravo, sasvim logično: ljudi oblače šarene majice sa kratkim rukavima, a pijace se zaodevaju zelenilom, zaljubljene laste svijaju gnezdašca, vetrić ćarlijanjem miluje latice i lizucka pupoljke, lipe cvatu… Ambiciozniji za final touch ubace koji citat (u osnovnoj Pozvao je maj sve bube na čaj, a posle, kad pubertet u gimnaziji uzburka hormone, sasvim prikladno dođe Želeo bih učiniti s tobom ono što proleće s trešnjama čini).
Samo malo, baka Desanka (Maksimović) – rekli bi neki podozriviji – a što se te bube posle tog čaja razlete livadama i čeprkaju po tučcima? I to s cveta na cvet! A i te Vaše trešnje, sinjor Pablo (Neruda)? Što od tog činjenja postanu onako stidljivo rumene? Odgovarati na ovakvo pitanje uplitanjem u nekakve biohemijske procese bi bilo sasvim nedolično (a ne samo dosadno) i prava je sreća što imamo astrologiju: maj je mesec u kome vladavinu dele Merkur i Venera.
Još veća je sreća što imamo Ovidija! Ko bi nam, uostalom, erotičnije, senzualnije i lepše ispričao šta se zbiva kad se spoje Merkur i Venera, ako ne poeta lascivus.
Merkur, Hermes, je pravi mufljuz od boga: opasnik koji zavodi pričama, lukavi prevarant, zgodni dasa sa krilatim sandalama čijoj britkoj pameti niko ne sme na crtu. A Venera, Afrodita, krasna… zavodnica i ljubavnica, senzualna gospodarica slasti i strasti, lepotica neba.
Ošacovao je vispreni Hermes sve te njene čari još kad je ono muž Hefest uvrebao u preljubi s Aresom, pa ih tako zagrljene i gole kako su ležali u postelji zarobio nevidljivim okovima i lancima, da ceo Olimp vidi skandal i bruku. A što Hermes poželi, za to nađe i način: zbude se neko činjenje ili ambrozija (bogovi ne piju čaj zato što nikad nisu bolesni, a nisu ni Englezi) nakon koga se rodi divni dečačić. Iz njegovog lika se jasno videlo ko su mu mama i tata, a i nazvan je po oboma: Hermafrodit. Brižno su ga odgajale nimfe na Kritu, a kad je napunio petnaest godina, sav srećan i pun znatiželje pođe da vidi sveta. Idući tako, dođe do nekog jezera, kristalno bistrog do samoga dna. Obale mu sve bile opasane sočnim busenčićima trave i raspupelim biljem, nigde šaša, suve rogozine, ni barske trske, svud prozirna, prebistra voda.
Tu je stanovala najada Salmakida. Uprkos sestrinskim molbama da se uzme u pamet, zavetuje čednost Artemidi, lati se koplja i tobolca i pridruži se drugim pristojnim nimfama u lovu, hajkama i zgroženosti na muški rod, da se, aman, mane džabalebarenja po ceo bogovetni dan, ona je imala drugačije ambicije i preča posla: vazdan se brčkala u svome jezercetu ili se češljala ili presvlačila haljine i u vodi gledala koja joj lepše stoji. Kad se od svega umori, ogrnula bi se providnim velom i leškarila u lišću ili u mekanoj travi. Kad joj, najzad, i toga bude dosta, onda malo ode da nabere cveća. Jednom takvom prilikom ugleda momčića Hermafrodita i zaljubi se na prvi pogled. Čitavim telom usplamte od žudnje i strasti. Smesta je htela da pohrli ka njemu, ali je takva prilika nalagala potpunu prekrasnost i najveći stepen cakanosti, pa se prvo malko doterala: namesti lepše ogrtač, popravi frizuru i izabra najljupkiji izraz lica…
Izađe pred njeg i poče: ‘Oh, mladiću, kako si zgodan!
Bog bi ti morao biti! Da nisi to Kupidon možda?!
Il’ si pak ljudskoga roda, od blaženih oca i majke?
Blago ti srećniku bratu i sestrici ako je imaš;
blago i dojkinji onoj što grudima othrani tebe!
Sreća pak najveća, najveće blago je nevesti onoj
ti što je isprosi, s tobom venčanja što dostojna biće.
Ako već neka postoji, ti sladostrast budi mi kradom
a ako nema je, evo ti mene, u postelju haj’mo!’
I ko zna kako je treptala okicama, umilno cvrkutala, dahtala i pućila se, molila ga da je ljubne (makar i samo onako, sestrinski) štipkala ga i vešala mu se o vrat.
Momčić u čudu! Praktičnih ljubavnih znanja još uvek nije imao. Zacrveneo se, siroti, ko jabuka, ne zna kud će od sramote, toliko mu je neprijatno bilo:
‘Prestani!’, reče, ‘il’ bežim! Da odem odavde zbog tebe,
to hoćeš?’ Nimfa se žacnu: ‘Ma, kakvi! Izvoli sve, stranče!
Ostani slobodno, ja ću da odem!’ i kako to kaza
okrete leđa, pa tobože pođe sve gvireći krišom;
zađe u šumu zapupelu, kleče i sakri je ševar.
Pomisli mladić da se rešio spodobe, da je napokon ostao sam u bilju i cveću i da niotkud ne gleda niko, pa pođe da razgleda okoliš i nabasa na nestašne talasiće onog prebistrog jezerceta. Najpre malo smoči tabane, a onda lagano uđe do članaka, pa najzad, zaveden blagom toplinom vode, i tuniku sa sebe zbaci.
Taj je prizor Salmakidu sasvim očarao. Oči joj zacakleše od požude, svu je obuze nemir, ne može više da čeka, izludeće od nestrpljenja.
Mladić se pljesnu po prsima, uskoči u vodu i zapliva skladnim pokretima. Pod kristalno prozračnim valovima nago telo mu je izgledalo još divnije, sjajnije, nežnije i belje, svetlucavo poput statue od slonovače ili belih ljiljana pod staklenim zvonom.
’Gotov je! Moj je!’ tad uskliknu nimfa, u trenu sa sebe
strže haljetak, u jezero zaroni skokom i zgrabi
golog momčića…
Nastade ozbiljna borba, pravo podvodno rvanje: on se, jadnik, ne da, migolji i batrga, a ona mu krade poljupce, mazi mu grudi, sa svih strana ga skolila. Splela se i preplela kao vreže bršljana oko vitog stabla, pripila se kao hobotnica,
kao prirasla ga stegla, pa reče: ‘Do mile se volje
bori, nevaljalče, nećeš pobeći! Nek nikad se više
dajte, o bozi, od mene ne rastavi, ni ja od njega!’
Za svaku molbu postoji nadležno božanstvo, pa je i njena stigla gde treba: u trenu, dva čvrsto zgrljena tela srastoše u jedno. Ni muškarac, ni žena, a oba pola. Spojiše se za navek. Shvativši da je sad polumuškarac, svih udova nežnih i mekih, Hermafrodit zavapi glasom što je već muškost izgubio i zamoli roditelje, Hermesa i Afroditu, da se to isto desi svakom muškarcu koji takne tu vodu, Salmakidu: nek mu nestane muževne snage, neka ga voda razneži i omlitavi. Roditelji se smilovaše sinu i baciše čini na to vrelo.
Danas je izvor Salmakida jedna od atrakcija u letovalištu Bodrum, u Turskoj.
Kažu, umiruje.
piše: Anđelka Nastić
maj, 2018.
